15. маја 2025. обележили смо 134 године од рођења Михаила Булгакова, једног од најзагонетнијих и најпрецизнијих хроничара руске трагедије двадесетог века. Данас стоји као књижевни великан, али је 1919. године Булгаков био тек млади војни лекар, заглибљен у крви, блату и очају.
Његов пут ка књижевности није започео мирно у канцеларији, већ усред хаоса и пламена Руског грађанског рата. У сумраку пропадајуће империје, Булгаков-писац је био кован.
Ране године: Тишина пре олује
Булгаков је рођен у Кијеву у културној породици професора теологије на Кијевској теолошкој академији. Његово детињство било је испуњено интелектуалном радозналошћу, топлином, стабилношћу и угодним одрастањем. Након што је стекао медицинску диплому 1916. године, млади лекар и његова супруга Татјана били су одмах бачени у бруталну стварност Првог светског рата.
Булгаков се нашао на првој линији фронта током Брусиловљеве офанзиве, где се први пут суочио са масовним људским страдањем. То искуство га је дубоко обележило, пошто је неуморно лечио бројне рањенике. Касније, када је био распоређен у удаљено сеоско место, трпео је дуготрајну досаду, усамљеност и очајање – емоције које је живо описао у делима „Записке младог лекара“ и „Морфијум“.
Фебруарска револуција 1917. затекла га је током кратког боравка у Кијеву. У почетку је видео само мање промене, али је убрзо свет који је познавао почео да се руши. Када се у фебруару 1918. вратио у Кијев, затекао је град претворен у арену насиља и грађанског рата – драстично другачију слику од мирног уточишта из младости.
Кијевска апокалипса: „Бела гарда“
У кратком, хаотичном периоду, Кијев је претрпео 14 промена власти, од којих је 10 Булгаков лично доживео. Крвава бољшевичка инвазија под командантом Муравјовим у фебруару 1918. године, током које је на хиљаде људи страдало, учврстила је Булгаковљево дубоко непријатељство према бољшевизму.
Након повлачења бољшевика, немачке трупе су заузеле Кијев, доносећи привремену стабилност, све до завршетка Првог светског рата. Одмах затим, Кијев је постао бојно поље више фракција: украјинских националиста под командом Симона Петљуре, про-немачке власти хетмана Скоропадског, бољшевика и руских белогардејаца. Ова хаотична и трагична збивања касније су постала позадина његовог романа „Бела гарда“.
Михаил и његов брат су се борили у редовима руских добровољаца
Булгаков и његов брат Николај борили су се у редовима руских добровољаца, покушавајући да заштите свој вољени град од напредујућих Петљуриних снага. Кијев је убрзо пао у руке украјинских трупа, приморавши браћу Булгаков да се скривају.
Када су се бољшевици у фебруару 1919. вратили и напали Петљурине трупе, Булгакова су присилно мобилисале повлачеће украјинске снаге као војног лекара. Уз много среће, успео је да побегне назад у Кијев под кишом метака.
Сада под бољшевичком влашћу, Булгаков се поново скривао, проводећи пола године под совјетском контролом у великом опрезу. Када су се бољшевици повукли у августу 1919. под притиском напредујућих Белих и украјинских снага, Булгакова је регрутовала Добровољачка војска генерала Деникина, са којом је делио симпатије. Убрзо је распоређен на југ, у Кавказ, где га је чекало ново ратиште.
Кавкаски фронт: „Необичне авантуре једног доктора“
Јесени 1919. избили су жестоки сукоби на северном Кавказу између Беле армије и новопроглашеног Севернокавкаског емирата, који је предводио локални ратни вођа Узун-Хаџи. Ова исламска монархија, под утицајем турског султана, сарађивала је и са бољшевицима, који су вешто користили исламску реторику уз пароле попут: „За совјетску власт и шеријат“.
Као начелник санитета једног терекског козачког пука, Булгаков је из прве руке доживео жестока борбена дејства између Деникинових снага и сепаратистичких борци. Свако село претварало се у бојно поље. Своја осећања је живо забележио у причи „Необичне авантуре једног доктора“: „Што је мрак већи, то је страшније и тегобније… У баршунастом мраку влада неизвесност. Позадине нема.“
Аутентично сведочење трауме
Овај запис није био књижевна фикција, већ аутентично сведочење трауме. Током једне од најжешћих битака за село Шали, Булгаков је покушао да спасе пуковника тешко рањеног у стомак. Под храстом, усред експлозија, официр је шапнуо: „Не труди се да ме тешиш. Нисам дете.“
Неколико тренутака касније, граната је експлодирала у близини и Булгаков је изгубио свест. Када се пробудио, схватио је да је рат заувек изменио његов живот.
Први текст: Глас усред хаоса
Вођен снажном потребом да преради своја искуства, Булгаков се окреће писању. У новембру 1919. објављује свој први чланак „Перспективе будућности“, у коме сликовито описује трагично стање Русије. Револуцију је приказао као катастрофу и упозорио да земљу чекају године тешке борбе. Ипак, позивао је на истрајност, упозоравајући своје саборце да се клоне лажног оптимизма и надмености.
Тако почиње његова каријера ратног новинара. Себе је видео као глас разума у редовима Беле армије, трудећи се да искорени самозаваравање и лажно јунаштво. У исто време, настављао је да лечи рањенике у војној болници у Владикавказу, дубоко свестан људске цене рата.
Булгаков није био милитариста – напротив, дубоко је мрзео рат. И Први светски и Грађански рат били су терети који су га прогонили. Ипак, љубав према Русији и снажан осећај дужности приморали су га да истраје упркос личном гађењу према сукобима.
Последња битка и игра судбине
До марта 1920. Беле трупе, које су некад победнички марширале ка Москви, у паници су се повлачиле ка Црном мору под немилосрдним притиском бољшевика. Током катастрофалне евакуације Новоросијска ка Криму, Булгаков и Татјана су се још увек налазили у Владикавказу, спремајући се да се евакуишу са војном болницом.
Али, судбина је сурово умешала прсте. Булгаков добија тифус – смртоносну болест која је харала у доба Грађанског рата. Доктор је строго упозорио Татјану да би евакуација значила сигурну смрт за њеног мужа. Иако је знала да остајање под бољшевичком влашћу носи велику опасност, Татјана је донела храбру одлуку да остану и да сама негује супруга – што му је, на крају, спасило живот.
Када се Булгаков опоравио, Владикавказ је већ био под бољшевичком контролом. Та сурова стварност га је дубоко погодила, па је у почетку кривио Татјану што нису побегли.
Тако се у марту 1920. Булгаков нашао заробљен у Совјетској Русији.
Совјетска стварност и пут ка књижевности
Након што се опоравио од болести, Булгаков је схватио да бекство није могуће, и потпуно се посветио писању. Кријући своју прошлост присталице Беле армије, опрезно је корачао московским књижевним круговима, решен да изгради своју књижевну каријеру.
Његова страшна ратна искуства – пад Кијева, ужаси Кавказа, сведочење смрти – дубоко су утиснута у његова дела. Управо та искуства постала су темељ за важне приче: „Морфијум“, о страху и зависности; „Записке младог лекара“, о изолацији; „Бела гарда“, о опседнутој кући; и коначно, „Мајстор и Маргарита“, о судбини појединца смрсканог под точковима историје и власти.
Тако је из хаоса и трагедије Грађанског рата изникао Михаил Булгаков – један од највећих руских писаца, чији глас и данас снажно одјекује, сведочећи о дубоким борбама једног доба које и 134 године након његовог рођења и даље одјекују у савести човечанства.
