Хасан Хасан, оснивач Њу лајнс магазина, у свом ауторском тексту за Гардијан анализира успон Турске на Блиском истоку након пада режима Башара ал Асада у Сирији. Истиче да сунитска Турска циља да постане кључни играч у турбулентном региону. Тиме задаје ударац Ирану, али и Израелу и Саудијској Арабији.
Пад режима Башара ал Асада у Сирији обележава крај иранског „шиитског полумесеца“ (подручје на Блиском истоку у којем већинско становнишво чине шиити и/или које је под иранским утицајем и контролом) и успон турског „пуног месеца“.
Ради се о преобликовању геополитичке контуре од Афричког рога па до Леванта и Авганистана.
Подршка турског председника Реџепа Тајипа Ердогана сиријским побуњеницима допринела је да Анкара постане „регионална централа моћи“ под чијим се утицајем налазе сви важни играчи региона.
Турска је имала кључну улогу у изненадном тријумфу побуњеника у Сирији. Операција је спроведена са изузетним недостатком насилног разарања које је било карактеристично за дешавања у Сирији током протеклих 13 година. Турска је побуњеницима обезбедила обавештајне податке, смернице и политичко покриће.
Искористили преокупираност Ирана и Русије
У првих пар година унутрашњег сукоба у Сирији многе државе света су нудиле спорадичну подршку опозиционим групацијама. Најчвршћа посвећеност била је Турске и то побуњеницима у северозападним енклавама близу границе. Подршка није бледела ни услед разних примирја и замрзнутих фронтова.
Растегнутост Ирана и његова немогућност да пружи средства и људство услед израелских напада на Хезболах и иранске везе у Либану и Сирији, пад Асадовог режима начинили су не само могућим већ и неминовним.
У међувремену, због своје преокупираност ратом у Украјини Русија је могла да понуди само ограничену помоћ Башару ал Асаду.
Последице успеха Турске осетиће се највероватније и у суседном Ираку.
Турска је дуго одржавала присуство у северним деловима земље и сарађивала са ирачким Курдима у борби против Радничке партије Курдистана.
Успон сунитске владе у Сирији ојачао је турски утицај у деловима Ирака где сунити чине већину и где је доминирала шиитска милиција подржана од стране након пада Исламске државе 2019.
Амбиције даље од Сирије и Ирака
Турске амбиције свакако надилазе границе Сирије и Ирака. Оне се ростиру широм Африке, Кавказа и Централне Азије.
Четири дана након победе побуњеника у Сирији, Ердоган је успешно издејствовао договор између Сомалије и Етиопије, блиских турских савезника, како би се смањиле тензије између две земље због територијалног спора.
Подробна турска умешаност у Либији, укључујући и војну помоћ за владу признату од стране Уједињених нација, такође обезбеђује њен утицај над Медитераном на пољу енергије.
Улога Анкаре у Авганистану је такође расла последњих година. Посебно након талибанског преузимања власти 2021. када је Турска почела да учвршћује везе са новим властима.
Турска је консолидовала своје присуство у Азербејџану војном и дипломатском подршком Бакуу током ескалације сукоба у Нагорно-Карабаху 2020. чиме се поставила као кључна фигура на Кавказу.
Турски успон доста компликује односе моћи у региону. Посебно за Саудијску Арабију и њене савезнике.
За разлику од Ирана чији шиитски идентитет од њега чини несумњивог ривала, сунитско опредељење Турака представља суптилнији и продорнији изазов.
Ријад је дуго држао позицију лидера сунитских муслимана света, пркосећи шиитском утицају Ирана. Али Турска надмоћ угрожава овај наратив, пружајући сунитску алтернативу за Заливске монархије.
Пан-сунитска снага
Додатно, за разлику од Ирана који се узда у проксије попут Хезболаха како би задржао утицај, Турска је свој легитимитет стекла кроз директну подршку локалним сунитским снагама и популарним циљевима као што је Арапско пролеће 2011.
На тај начин утврђује се турска пан-сунитска снага, деградирајући саудијска настојања за вођством у региону.
Ријад и Уједињене Арапске Емирате ова нова динамика подсећа на успон исламистичке владе у Египту под Мухамедом Морсијем 2012. коју је подржала Турска, што је подстакло заливске државе да подрже војни удар који га је збацио.
Више од две деценије ирански шиитски полумесец представља амбиције Техерана да доминира Блиским истоком.
Простирајући се од Техерана до Средоземља, овај коридор је дозволио Ирану да пројектује своју моћ кроз проксије попут Хезболаха и прети Израелу и Саудијској Арабији.
До 2019. Иран је утврдио своју моћ и утицај над Багдадом, Дамаском, Бејрутом и Саном, што је представљало врхунац регионалног утицаја. То је међутим довело до стратегијског преоптерећивања што је Техеран начинило рањивим за растућу доминацију Израела и Турске.
Данас, ирански геостратешки полумесец је у фази распада.
Побуњеничка победа у Сирији представља препреку каналима који повезују Иран и Либан, односно Хезболах, чија је доминација у Либану климава услед унутрашњих проблема и константних војних притисака од стране Израела.
Губитак Ирана је добитак Турске, јер Дамаск полако постаје турски савезник, након скоро половине века у којој је представљао важног савезника Техерана.
Међутим успон Турске није последица само иранског назадовања, већ одражава агресивну спољну политику детерминисану економским и безбедносним императивима, као што су курдске претње у Сирији и Ираку и фундаментално другачији приступ регионалним односима моћи.
Доминација није упитна
Турска стратегија комбинује војну интервенцију са дипломатским прступом и економским улагањем, што нађачава ирански строго верски и идеолошки приступ.
Турска доминација на Блиском истоку представља бригу и за Заливске и за Западне земље. За Саудијску Арабију, УАЕ и Израел она је нови регионални ривал. За Запад, растућа агресивност Турске доводи до забринутости због исламистичких веза које су неопходне како би консолидовала своју кључну позицију на Блиском истоку.
Питање за актере региона није више да ли ће Турска доминирати Блиским истоком – већ на који начин.
