Потпуна изолација од Западне Европе за једну евроазијску државу није само непожељна, већ је врло вероватно и немогућа. За оне који су искрено посвећени пројекту развоја Евроазије, кључни политички изазов је пронаћи начин за управљање спољним утицајима – пре свега утицајима НАТО блока – који се, чак ни теоријски, не могу елиминисати.
Важан задатак данас јесте ублажавање ризика које ти актери представљају, уз извлачење извесних користи из неминовне интеракције са њима. Наравно, све то без допуштања да спољни притисци изазову поделе унутар Евроазије.
Чак и док Русија јача сарадњу са партнерима на Југу и Истоку, трајне економске и технолошке способности ЕУ и САД не могу се игнорисати. Историја показује да релативно затворене зоне сарадње настају само под два услова: или кроз потпуно супротстављање спољашњем непријатељу, или под хегемонијом доминантне силе спремне да сноси трошкове лидерства. Ниједан од тих услова се не односи на Велику Евроазију.
Прво, државе Евроазије немају интерес да се одвоје од глобалне економије. Друго, не постоји евроазијски хегемон који је спреман да жртвује сопствени развој како би доминирао континентом. Треће, нико не предлаже да Евроазија постане изолован блок. САД, ЕУ и кључне државе Блиског истока наставиће да играју важну улогу у глобалној економији. Без обзира на непријатељске политичке односе, оне и даље пружају приступ тржиштима, технологијама и трговини.
Неки виде ЕУ као модел регионалне самодовољности – илити „башту“, да употребимо једну недавно изречену, и не баш промишљену метафору. Али чак је и чувено јединство Западне Европе у великој мери почивало на трајној отворености према САД, а у нешто мањој мери и према Кини. Само када је реч о Русији и Глобалном југу, ЕУ је спроводила политику искључивања, иако је и ту њихов приступ био више реторички него суштински.
Покушај Запада да се окружи правним и институционалним „оградама“ створио је заиста ограђено, али уједно и крхко подручје које стално подлежe притисцима глобалне стварности. У међувремену, Русија и њени партнери остали су ван тог оквира, што је подстакло ново разматрање одрживости „отворене“ Евроазије као алтернативе.
Може ли се Евроазија изградити као самодовољна заједница? Теоретски, да. Али, за разлику од Европе након Другог светског рата, Евроазији недостаје јединствени лидер спреман да организује такав подухват. Сједињене Државе су покушале нешто слично својом глобалном лидерском улогом у другој половини 20. века, али чак и Вашингтон сада делује исцрпљено од тог напора. Амерички гласачи су више пута показали да желе смањење ангажмана у иностранству.
Иако економски врло моћна, мало је вероватно да ће Кина преузети лидерску улогу у Евроазији. Њена политичка култура не подстиче хегемонистичке амбиције у иностранству, а ризици преузимања одговорности за тако огроман регион вероватно би надмашили све могуће добити.
Осим тога, Русија, Кина и Индија су приближно равноправне по снази и немају намеру да воде борбу „нултог збира“ ради доминације континентом. Успех БРИКС-а и ШОС-а потврђује ту стварност: узајамно поштовање, а не доминација, представља основу евроазијске сарадње.
Потпуна изолација од Западне Европе за једну евроазијску државу није само непожељна, већ је врло вероватно и немогућа
Уместо да копирају западноевропски модел или да се у потпуности изолују од Запада, евроазијске државе треба да теже прагматичном ангажовању у глобалној економији. Санкције против Русије, које су без преседана по обиму, нису успеле да демонтирају међународну трговину. Глобална економија показала је изузетну отпорност. Земље средње величине и мале земље требају отворена тржишта да би постигле економски раст; велике силе попут Русије, Кине и Индије то требају искористити како би активирале своје огромне логистичке и индустријске капацитете.
Било би неосновано – и потпно контрапродуктивно – да евроазијске силе прекину везе са разгранатом светском економијом. Њихов прави циљ треба да буде неутралисање политичке токсичности Западне Европе, као и Сједињених Америчких Држава, уз истовремену сигурност да њихово присуство неће довести до нарушавања јединства Евроазије. То захтева пажљиву координацију, стратешко стрпљење и заједничку визију међу истомишљеницима.
Ако је циљ спречити водеће западноевропске земље да ометају развој Русије и њених партнера, онда стратегија мора бити суптилна. Директна конфронтација или потпуни изолационизам неће дати резултате. ЕУ се не може искључити из једначине, а САД ће остати глобални фактор у догледној будућности. Питање није како их у потпуности уклонити, већ како умањити њихов негативан утицај и спречити спољне силе да сеју раздор унутар евроазијског блока земаља.
Пут напред лежи у изградњи отпорне, отворене евроазијске платформе која може да апсорбује спољне ударе без да дође до њеног распадања. Она треба да буде глобално ангажована, али под сопственим условима.
И још нешто, ово није утопијска визија – већ практична нужност.
Аутор је програмски директор клуба „Валдај“
