Понедељак. За многе, ова реч изазива уздах, осећај терета, и неку врсту резигнације. После опуштајућег викенда, понедељак симболизује повратак у реалност – у радне обавезе, гужве, и неизбежну рутину. „Још један понедељак“, помислимо, са стиснутим зубима и шољицом кафе у руци, жудећи да дан што пре прође.
Депресија због повратка на посао, позната као „понедељак блуз“, постала је готово универзална појава. Али шта ако бисмо могли да променимо ту перспективу? Шта ако бисмо понедељак сагледали не као терет, већ као благослов, као дан светог почетка?
Заправо, ако погледамо у само срце библијске историје, открићемо да је све почело управо тог дана.
Стварање света: понедељак као Први дан Божијег Дела
Постање, прва књига Светог Писма, описује почетак свега: „У почетку створи Бог небо и земљу.“ (Пост. 1, 1). А затим следи опис првог дана стварања:
„И земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и Дух Божји лебдијаше над водом. И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост.“ (Пост. 1, 2-3)
Овај епохални догађај, прва Божија реч, прва искра светлости која је пробила таму хаоса, догодила се управо на дан који ми зовемо понедељак – први дан седмице стварања. Није то био празник, није био викенд, већ обичан, радни дан. Дан када је Господ рекао „Нека буде светлост!“ и ни из ничега почело је да настаје све. Ова чињеница нас позива да дубље промислимо о природи понедељка. Он није само симбол повратка у рутину, већ подсетник да је управо на тај дан Бог почео своје велико дело.
Ако је Бог започео стварање света понедељком, зашто ми не бисмо искористили тај дан за почетак нечег новог у нашим животима? Често се осећамо заробљено у цикличном понављању грешака, у осећају да никада не можемо да се избавимо из старих навика. Али хришћански живот је управо низ почетака. То је пут покајања, пут нових одлука, почетак молитве, почетак праштања, почетак повратка у храм, почетак обраћања Богу. Као што Свето Писмо каже:
„Јер праведник пада седам пута и устаје.“ (Приче Соломонове 24, 16)
Понедељак као подсетник на наше нове почетке
Није важно колико пута смо пали, већ колико пута смо поново устали. Понедељак је дат као благослов, а не као казна – као свеж почетак сваке седмице, као прилика да се подигнемо и кренемо изнова. То је дан када можемо и ми, у својој малој тами, изговорити: „Нека буде светлост!“ и у свом срцу и у свом животу.
Понедељак се често доживљава као тежак не зато што је лош сам по себи, већ зато што нас враћа у реалност – у обавезе, изазове, и понекад, у тескобу свакодневице. Али ако је Бог присутан у тој реалности, чега можемо да се плашимо?
„Не бојте се, јер сам Ја с вама.“ (Исаија 41, 10)
Овај дан је прилика да Господ поново започне нешто у нама. Да од хаоса унутар нас створи ред, да од нашег умора начини мир, да од наших немира створи светлост. Понедељак нас подсећа да, иако се свет може чинити мрачним и тешким, „светлост светли у тами, и тама је не обузе.“ (Јован 1, 5).
Када погледамо кроз Свето Писмо, видећемо да су сви велики Божији позиви долазили у тренуцима када људи нису били спремни или када су били најмање очекивани. Мојсије је чувао овце у пустињи када му се Бог јавио у запаљеном грму (Излазак 3). Давид је био најмлађи и најмање значајан од Јесејевих синова када га је Самуило помазао за цара (1. Самуилова 16). Петар је прао мреже, исцрпљен после целе ноћи безуспешног риболова, када га је Исус позвао да постане „рибар људи“ (Лука 5). Павле је био на путу да гони хришћане када му се Христос јавио и променио му живот из корена (Дела апостолска 9).
У свим овим случајевима, Бог је говорио: „Сада почињеш. Не сутра. Не кад буде лакше. Сада.“ Ови примери нас уче да не треба да чекамо идеалан тренутак – празник, лето, пензију, или неки „бољи тренутак“ – да бисмо започели промене у својим животима. Нова седмица је довољан разлог. Ново јутро је довољан знак.
Понедељак: Темељ, а не Терет
Нека понедељак не буде тежина, већ темељ. Не терет, већ подсећање да смо и ми, као и свет на почетку стварања, позвани да се издигнемо из хаоса и кренемо ка светлости. Понекад је довољно само рећи: „Господе, нека буде светлост и у мом срцу.“
„И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; начинићу му друга према њему.“ (Пост. 2, 18)
Иако овај цитат није директно везан за стварање светлости првог дана, он говори о Божијој бризи и иницијативи да ствара и уређује. Понедељак нас подсећа на ту Божију иницијативу и на нашу могућност да се прикључимо Његовом плану за нас.
Ако је Бог започео свет понедељком, ако је тада почео да ствара лепоту из таме, зашто ми не бисмо започели себе? Зашто не бисмо сваки понедељак дочекали са надом и вером, знајући да је то дан када можемо, поново, почети да радимо на себи, да се окрећемо Богу, и да пустимо светлост у своје животе? Нека нам сваки понедељак буде нови дан стварања, дан новог почетка.
