Масакр који је 10. јуна 2025. године потресао аустријски град Грац није само трагични инцидент. Он је дио све чешћег глобалног обрасца који, иако наизглед случајан, открива дубоку социјалну, психолошку и културну кризу. Број жртава расте — симболично и стварно — али одговори остају недоречени.
У школском нападу у БОРГ гимназији, 21-годишњи бивши ученик, наоружан легално купљеним пушкама, отворио је ватру на младе људе. Један наставник и најмање десеторо ђака изгубили су живот, а неколико је у критичном стању. Починилац је потом извршио самоубиство. Иако још увијек нису званично објављени мотиви, нађено је опроштајно писмо, што указује на намјеру и дуготрајно планирање.
Регион Западног Балкана није имун на овај феномен. Србија је у мају 2023. претрпјела незапамћену трагедију када је 13-годишњи ученик убио деветоро другара и чувара у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду. Неколико дана касније, у селима код Младеновца, други младић убио је осам особа из аутомобила у покрету.
И у Црној Гори догодила су се два масакра Цетињу, у којима је страдало 24 невиних људи.
Профили починилаца масовних убистава све чешће показују сличне обрасце: социјалну изолацију, осјећај одбачености, недостатак припадности и неспособност да се особа носи са личним неуспјехом или понижењем. Овакви појединци некада не показују спољашње знаке опасности, али унутрашњи свијет им је испуњен резигнацијом, а понекад и осјећајем мисије — да „поруком кроз насиље“ исправе неправду коју осјећају.
Контекст шире кризе
Талас масовних убистава није ограничен на Балкан. У САД-у, током 2024. године, забиљежено је више од 600 масовних пуцњава. И друге земље биљеже сличан тренд — Канада, Њемачка, па чак и Норвешка.
Фактори који доприносе овом тренду су:
Фрагментација заједнице. Традиционалне мреже подршке (породица, школа, комшилук) све су слабије.
Интернетске заједнице и радикализација. Појединци проналазе ехо-камере које подржавају њихов осјећај бијеса или супериорности.
Медијски приступ. Често се преноси идентитет починиоца, што неке охрабрује да оставе „трајни траг“.
Запуштено ментално здравље. Системи подршке, чак и у развијеним земљама, често не постоје за оне који се не уклапају у стандардне обрасце.
Истраживање Virginia Commonwealth University са 177 случајева масакра показује да је социјална изолација водећи индикатор ризика. Како објашњава водитељ студије Samuel West, PhD, „чим смо одвојени од друштва, губимо функционалну компонену која регулише наше понашање“.
То матична поставка многих таквих учинилаца – без екстерне људске контроле, људе могу потонути у градњу сопствених болних нарација. Грац је само још један пример где се ове психолошке фабрике саможртвовања активно граде.
У свијету је тренд масовних убистава у порасту. Према подацима из САД, само у 2024. години било је преко 600 масовних пуцњава. У Канади, Аустралији, чак и у иначе мирним скандинавским земљама, јављају се случајеви гдје појединци врше насиље над већим бројем случајних људи.
У посљедњих 40 година забиљежен је низ трагичних догађаја који указују на системски проблем.
Од пуцњаве у енглеском Хангерфорду 1987, када је 27-годишњи оружар убио 16 људи, преко школских масакра у Ерфурту, Финској и Србији, па све до терористичких напада у Паризу, Беслану и недавног покоља у Прагу, Европа је искусила више од тридесет тешких инцидената са великим бројем жртава. Само у протекле двије године догодиле су се најсмртоносније пуцњаве у историји Чешке, Шведске и сада Аустрије.
У готово свим случајевима, починиоци су били млади мушкарци, често са историјом менталних поремећаја, осјећањем изолације или јасно артикулисаним осветничким мотивима. Понекад су дјеловали сами, понекад под утицајем идеологије или насилних интернет заједница, а готово увијек је крај био самоубиство или сукоб са полицијом.
Оно што ове случајеве чини додатно алармантним јесте чињеница да се дешавају у друштвима која имају строжу контролу над оружјем него, рецимо, САД. То указује да проблем није само у приступу оружју, већ у дубљим социјалним, психолошким и институционалним пукотинама.
Узроци су вишеслојни и могу се свести најприје на културу индивидуализма — у свијету који велича самосталност, осјећај изолованости постаје патолошки, али у истом реду су и медијска експозиција, тачније прекомјерно извјештавање о масакрима које често ствара „инспиративне моделе“ за будуће починиоце, као и друштвене мреже и недоступност психолошке помоћи.
Ове трагедије представљају снажан подсјетник на нужност повратка традиционалним вриједностима које су деценијама чиниле основу друштвене стабилности: породица као примарна јединица подршке, заједница као простор припадности и морални оквири као смјернице понашања. У времену радикалне индивидуализације и културе самодовољности, управо је обновљена везаност за те темељне институције могући одговор на кризу која није само лична, већ и цивилизацијска.
Анализа оваквих трагедија не смије се свести на број погинулих. Ако останемо само на бројању тијела, пропустићемо суштину: овакви догађаји су симптом дубље болести — не само појединца, већ и друштва.
