Стефан Немања, познат као Свети Симеон Мироточиви, био је оснивач династије Немањића и кључна личност у темељењу српске средњовековне државе. Рођен у 12. веку, владао је као велики жупан Рашке од 1166. до 1196. године, када је престо уступио сину Стефану Првовенчаном и замонашио се у Петровој цркви са својом супргом Аном.
Његов животни пут обележиле су борбе за самосталност српске државе, савезништва и сукоби са Византијом, као и изградња духовних и културних центара који су обликовали српску историју.
Утемељитељ српске државе и борба за независност
Немања је преузео власт у Рашкој 1166. године, збацивши свог брата Тихомира, који је уживао подршку Византије. Од самог почетка своје владавине, тежио је осамостаљењу српских земаља, што га је довело у сукоб са моћним Цариградом.
Иако је у почетку ратовао против Византије у савезу са Млетачком Републиком, одлучујући преокрет настао је тек након смрти цара Манојла Комнина. Искористивши повољне околности, у савезу са Угарском напао је Византију и територијално проширио Рашку на Зету, Требиње, Захумље и Метохију.
У нади да ће оснажити свој положај, Стефан Немања је 1189. године покушао да склопи савез са Фридрихом I Барбаросом, немачким царем и вођом Трећег крсташког рата, који је пролазио кроз Рашку.
Међутим, овај покушај није уродио плодом, а убрзо након одласка крсташа, Византија је кренула у офанзиву. У бици код Мораве 1190. године, Немања је претрпео пораз и изгубио територије источно од реке, али је ипак успео да сачува самосталност своје државе.
Повлачење са престола и духовно наслеђе
Године 1196, Стефан Немања је донео кључну одлуку – повукао се са власти и замонашио са супругом Аном у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом узели су монашка имена Симеон и Анастасија.
Говор Стефана Немање на монашењу
Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих.
И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им.
Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву.
„Да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи“
А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи.
Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина.
Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.
Престо је предао средњем сину Стефану, каснијем Првовенчаном краљу Србије, иако је према обичајима, владарска част требало да припадне најстаријем сину, Вукану. Оваквим поступком указао је на то да више верује у Стефанове државничке способности.
Одлазак на Свету Гору
Његов духовни пут наставио се на Светој Гори, где се придружио свом најмлађем сину, Светом Сави, и заједно су 1198. године основали манастир Хиландар. Ова светиња убрзо је постала један од најважнијих српских духовних и књижевних центара, симбол православне вере и националног идентитета. Стефан Немања се упокојио у Хиландару 13. фебруара 1200. године као монах Симеон.
Светитељ и чудотворац
Након смрти, мошти Светог Симеона постале су извор чудесног мироточења, што је додатно учврстило његово поштовање међу Србима. Због тога га Српска православна црква прославља као Светог Симеона Мироточивог, првог светитеља из лозе Немањића.
Поред Хиландара и Студенице, Стефан Немања је саградио и многе друге значајне светиње, укључујући Ђурђеве ступове, Богородичин манастир и манастир Светог Николе код Куршумлије. Током своје владавине, енергично је сузбијао богумилску јерес, учвршћујући православље као основни стуб српске духовности.
Његова владавина, као и монашки пут, оставили су дубок траг у српској историји. Свети Симеон Мироточиви није био само велики државник, већ и оснивач духовне традиције која ће кроз Светог Саву и наредне генерације Немањића достићи свој врхунац.
