Православна црква данас прославља празник посвећен Светом Нектарију Егинском, једном од највећих исцелитеља у историји хришћанства. Свети Некатрије Егински је светитељ за кога је забележено преко 2000 чуда, непоколебљиви сведок вере и слуга Христов.
Свети Нектарије рођен је 1. октобра 1846. године у Тракији. Био православни теолог и светитељ, по рођењу добио је име Анастасије Кефалас.
Након завршене основне школе, преселио се у Цариград. 1866. године прешао је у град Хиос, где је радио као учитељ. После десет година службе, замомонашио се и узео име Лазар.
Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету. Исте године, примио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. 1889. године, изабран је за митрополита Пентаполског.
Свети Нектарије је 1892. године примио службу проповедника у Грчкој. У периоду 1894-1908. водио је теолошку школу у Атини. Након одласка у пензију, живео је у Тројичком манастиру у Егини, по којој се и назива Егински.
Преминуо је у Атини, 8. новембра 1920. године. Канонизован је 1961. године од стране Цариградске патријаршије.
Део моштију овог светитеља налазе се у манастиру Тумане код Голупца. Према веровању над његовим моштима дешавала су се разна чуда исцељења.
Молећи се Светом Нектарију многи верници успели су да нађу спас од рака, парализе, Паркинсонове болести. Излечили су се и људи који су имали проблеме са бубрезима, очима, мозгом. Чак су забележена и поједина чуда да је спасао људе у разним несрећама – саобраћају, бродоломима, па и нападима ајкула и змијским уједима.
Познато је и свето уље Нектарија Егинског, које се може наћи у Руској цркви на Калемегдану, као и у манастиру Раковица.
Свети Нектарије о разлозима раскола
Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. To je мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер је он био и учени богослов), о томе који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења Западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа“ (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).
Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају.
„Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим“.
Христос као глава Цркве
Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола. Него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу“ (књига I, стр. 68-69).
– „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца“ (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве“ (књига I, 70.73).
– „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење“ (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).
О папској непогрешивости
Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости:
„По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени!
Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених“! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве.
За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, „центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве. Сваку другу треба попљувати и одбацити“, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих“ (књига II, 224).
