Мученици гаравички и бихаћки, мученици рмањски и свештеномученик Илија Родић, парох трубарски канонизовани су на овогодишњем Светом архијерејском сабору Српске православне цркве.
У диптихе светих унесени су данас на предлог Његовог преосвештенства епископа бихаћко-петровачког Сергија.
Унесена су имена светих мученика гаравичких и бихаћких пострадалих 1941. године на Гаравицама, Бихаћкој и Цазинској Крајини, затим имена светих мученика рмањских пострадалих од оснивања свештене породице Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмањ, као и име светог свештеномученика Илије Родића пострадалог током Другог светског рата у Трубару.
Гаравице и страдање Срба у Бихаћу
Страдање Срба у Гаравицама представља један од највећих злочина над цивилним становништвом током Другог светског рата на територији тадашње Независне Државе Хрватске (НДХ)
Почетком Другог светског рата 1941. године у Гаравицама је извршен масовни покољ српског цивилног становништва од стране усташа у којем је убијено око 12.000 људи, међу којима велики број деце. Убијени становници Бихаћа и околине су били скоро искључиво Срби и у мањем броју Јевреји. По броју жртава ова локација налази се одмах иза Јасеновца и Јадовног, и представља треће највеће српско стратиште за време Другог светског рата.
Након окупације Краљевине Југославије од стране Немачке и Италије у Другом светском рату створена је Независна Држава Хрватска. Бихаћ постаје седиште новоосноване жупаније НДХ под називом „Крбава и Псат“.
Новопостављени жупан Љубомир Кватерник у јуну 1941. је забранио Србима и Јеврејима улазак у Бихаћ и околину града. С тиме су почели прогони, затварања и убијања Срба и Јевреја.
Средином јула 1941. по налогу жупана Љубомира Кватерника сви Срби из града и ближе околине су хапшени и затворени у злогласни казамат Кула, а потом су уследиле масовне егзекуције. Затворени Срби су из Куле превожени на припремљена стратишта Гаравице, Карађорђево село и Церавице. Речено им је да иду на присилан рад у Немачку. Жртвама је наређено да се свуку, опљачкане су и убијене. Стрељани или заклани ножем су закопани у унапред ископане јаме. Многа тела закланих Срба су бачена у реку Клокот.[тражи се извор]
Прве групе жртава су одвођене и убијане ноћу, а касније у јулу и августу 1941. године и дању. Убиства Срба из Бихаћа се спроводе по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа.
Очевидац Милка Пепић-Ковачевић наводи:
Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке (село у околини Бихаћа) одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише деце. Одвели су их и највероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић. (…) Усташе су тражиле да онима које су отерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани.
На фотографији снимљеној 1940. године види се тридесет и седам малишана, ученика основне школе у селу Притока. Међу њима су и браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти здесна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле.
Покатоличавање
Део Срба је под страхом од присилно преведен у католичку веру. Али ни то им није осигурало сигурност, убијање српских цивила је настављено
Католички свештеник Фра Маријан тако 17. марта 1942. пише председнику цазинског котара:
Иако сам недавно послао извештај о стању верника обраћеника у овоме крају, ипак морам поновно јавити Вашој Преузвишености да знадне с каквим се неприликама морам борити, и да се заузмете код Поглавника за јаднике, иначе ће сви бити истребљени. (…) Тако је далеко отишло, да ћу морати наједанпут у Загреб до Поглавника те му све испричати и тражити, да се једном стане накрај овима насиљима. У великој сам бризи за ове јадне обраћенике.