Свети равноапостолни цар Константин и његова Света мајка Јелена од деветог века у Православној цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову.
Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису. Реч је о граду који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија, која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије.
Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година.
Око 293-296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара. Тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу.
Ту је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је Свету тајну крштења примила у познијим годинама.
Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете цркве. Како би и Господ њих прославио подари им дар светитељства.
Милански едикт
Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на Милански едикт 313. године. Њиме је у духовном и телесном смислу престало гоњење хришћанâ, а хришћанска вера проглашена за слободну.
Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај Светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског сабора у Никеји 325. године. На Сабору је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, а састављен је и први део никео-цариградског Символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород.
У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након Миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане.
Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су Свету тајну крштења. Али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу. Центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере.
Света Јелена
Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и животворног крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола.
Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота
