Према различитим откривењима, постоји 20 митарстава, на коjима се испитују греси. Само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у огањ паклени. О страхоти и озбиљности ових демонских митарстава сведочи и пример Пресвете Богородице. Када ју је архангел Гаврило обавестио о њеном скором упокојењу, на њену усрдну молитву, Сам Господ Исус Христос сишао је са Небеса да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и одведе је у Своје Царство. Безгранична и без утехе би била наша туга за блискима који умиру, да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот био би бесмислен када би се завршавао смрћу. Каква корист би била онда од врлине и добрих дела? Тада би били у праву они који говоре: „Пусти нас да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети!“
Али човек је створен за бесмртност, и Својим Васкрсењем Христос је отворио капије Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а ова припрема се завршава смрћу. „Људима је одређено једном умрети, а потом суд.“ (Јев. 9:27)
Тада човек напушта све своје земаљске бриге; тело се распада, да би се поново подигло на Опште васкрсење. Често ова духовна визија започиње умирањем чак и пре смрти, а иако још увек виде оне око себе и чак разговарају с њима, виде и оно што други не могу.
Али када напусти тело, душа се тада налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично нагиње према онима који су јој сроднији по духу и ако је, док је била у телу била под утицајем једних или других, остаје у зависности од њих када напусти тело, колико год да они могу бити непријатни када се сусретне са њима.
Током прва два дана душа ужива релативну слободу и може да посети места на земљи која су јој била драга, али трећег дана прелази у друге сфере. У ово време (трећег дана) пролази кроз легије злих духова који јој ометају пут и оптужују је за разне грехе, којим су их сами зли духови искушавали.
Према различитим откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних „митарстава“, на коме се један или други облик греха испитује; након пролажења једног, душа долази на друго и само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у гену (огањ паклени).
Колико страшни ови демони и њихова митарства могу бити, огледа се у чињеници да је и за Саму Мајку Божију, када је била обавештена од Архангела Гаврила о Њеној ближећој смрти, одговарајући на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос сишао са Небеса да прими душу Његове Пречисте Мајке и одвео је на Небеса. Ужасан је заиста трећи дан за душу умрлог и из овог разлога она посебно потребује молитве за себе.
Онда, након успешног проласка кроз митарства и поклоњења пред Богом, душа у току следећих 37 дана посећује небеска становишта и поноре пакла, не знајући још где ће остати и само четрдесетог дана јој је место одређено до васкрсења из мртвих.
Неке душе се налазе (након четрдесет дана) у условим предосећања вечне радости и блаженства, а друге у страху од вечних мучења које ће наступити у пуноћи након Страшног Суда. До тада су промене могуће у стању душа, нарочито кроз понуду за њих, Бескрвне Жртве (помињање на Литургији) и исто тако молитвама других.
Колико је важно помињање на Литургији може се видети у следећем догађају: пре откривања моштију Светог Теодосија Черниговског, јеромонах (прослављеног старца Алексеја из Голосејевског скита, Кијевско-печерске лавре, који је умро 1916.) који је руководио откривањем светиње, уморио се и задремао седећи поред моштију и видео пред собом светитеља, који му је рекао: „Захваљујем ти за напор ради мене. Такође те молим, када будеш служио Литургију, помени и моје родитеље“ – дао му њихова имена (свештеник Никита и Марија).
„Како можеш ти, о светитељу, да тражиш моје молитве, када сам стојиш пред Небеским Престолом и дарујеш људима благодат Божију?“
„Да, то је истина,“ одговорио је Свети Теодосије, „али помињање на Литургији је много снажније од моје молитве.“
Према томе, молитве за упокојене су кључне за њих, као и добра дела која се чине у њихово сећање, као што су милостиња или прилози за цркву. Али посебно делотворно је помињање на Литургији. Дешавала су се бројна појављивања мртвих и других догађаја која потврђују колико је благотворан помен мртвима.
Многи који су умрли у покајању, али који то нису могли да испоље док су били живи, били су ослобођени од мучења и задобили покој. У Цркви, молитве се увек уздижу за покој мртвих, а на дан Силаска Светог Духа (Педесетнице) у коленопреклоњеним молитвама на вечерњој служби, постоји и посебна молитва „за оне у паклу.“
Свако ко жели да покаже своју љубав за преминуле и да им пружи истинску помоћ, може ово најбоље да учини кроз молитву за њих, а посебно поменом на Литургији, када се честице које су одвојене за живе и мртве спусте у Крв Господњу, са речима: „Опери, Господе, грехе овде поменутих Твојом Пречистом Крвљу и молитвама Светитеља Твојих.“
Ништа боље или веће не можемо учинити за мртве него да се молимо за њих, приносећи помен за њих на Литургији. То им је увек потребно, а посебно током оних четрдесет дана, када се душа покојног креће на путу ка вечним обитавалиштима.
Тело тада не осећа ништа: не види своје ближње који су се окупили, не осећа мирис цвећа, не чује погребне говоре. Али душа осећа молитве принесене за њу и она је захвална онима који их приносе и духовно су јој блиски.
О рођаци и блиски мртвима! Чините за њих оно што је потребно и оно што је у вашој моћи. Користите ваш новац не ради украшавања ковчега и гроба, већ да бисте помогли онима који су у невољи, у знак сећања на своје ближње који су умрли, за цркве, где се узносе молитве за њих. Укажите милост мртвима, побрините се за њихове душе.
Пред свима нама стоји исти пут и како ћемо ми онда пожелети да се и нас сећају у молитвама! Будимо дакле сами милостиви према мртвима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да он прочита Молитве одређене за све упокојене православне хришћане.
Покушајте, ако је могуће да имате опело у Цркви и да читате Псалтир над упокојеним до сахране.
Свакако, одмах организујте служење четрдесетодневног парастоса, односно свакодневног помена на Литургији током четрдесет дана. (Напомена: Ако у вашој цркви нема свакодневних богослужења, наручите 40-дневна помињања у било ком православном храму где их има.)
Исто тако је добро слати прилоге за помињање у манастире, као и у Јерусалим, где је стална молитва на светим местима.
Побринимо се за оне који су пре нас отишли на онај свет, да за њих учинимо све што можемо, сећајући се да су „Блажени милостиви, јер ће они бити помиловани“.
Свети Јован Шангајски и Санфранцискански
