Житије Светог Германа први пут је састављено од стране братије Валаамског манастира 1867. године. Већ 1868. године објављено је под насловом „Житије валаамског монаха Германа, америчког мисионара“.
У 2005. години, на основу нових података о животу светитеља, које је у Кунсткамери – Музеју антропологије и етнографије Руске академије наука – пронашао кандидат историјских наука Сергеј Корсун, Валаамски манастир је издао нову студију под насловом „Преподобни Герман Аљаски: валаамски подвижник у Америци“.
Истраживања Сергеја Корсуна
Сергеј Корсун дуги низ година ради у области етнографије народа Аљаске и аутор је више од педесет чланака. У архивима је дошао до занимљивих докумената који се тичу Руске мисије на Аљасци:
„Почео сам да тражим прецизније податке о Светом Герману и 2003. године у Санкт Петербургу, у Централном државном историјском архиву, пронашао сам два документа.
Први је запис о издавању пасоша петорици искушеника Саровског манастира, који су под вођством игумана Назарја кренули у Валаам. Међу њима био је и будући Свети Герман.
Други документ је писмо Светом синоду у којем настојатељ Валаамског манастира, отац Гаврило, извештава да је 1782. године он постригао у монаштво бивше искушенике из Сарова. Међу њима је, под именом Герман, пострижен Јегор Иванович Попов — тако се звао Свети Герман пре монашког пострига.“
Нови подаци о пореклу и раним годинама
— „Да ли се тамо помињу још неки детаљи о преподобном?“
Да, пронађена је година и место његовог рођења. Није рођен 1757. године, како се раније мислило, већ 1751. године. У црквеним календарима и даље стоји да је преподобни био из Серпухова и из трговачке породице. У стварности, он је био из сељачког сталежа, из Кадомског округа Вороњешке губерније. Његова породица живела је недалеко од града Шацка.
Са седамнаест година Јегор Попов био је регрутован у војску и служио је једанаест година, након чега је ушао у Саровски манастир.
Веза са Светим Серафимом Саровским
Свети Серафим Саровски и Герман Аљаски били су веома слични. Чак и на иконама често су приказани налик један на другог — у близини шумске келије, како хране медведа. Били су подвижници исте генерације, истог духа.
У Саровски манастир ушли су исте године, 1778, и свакако су се лично познавали. Једино је Свети Серафим остао у Сарову, док је Свети Герман отишао на север.
Руски језик на Аљасци
„Прошло је век и по откако је Русија продала Аљаску. Да ли тамо још неко говори руски?“
Пре 150 година престоница Аљаске био је Новоархангелск (данас Ситка), где су Руси чинили већину становништва. У другим насељима преовлађивали су Креоли и домородачки народи. Врло брзо су прешли или на енглески или на своје ескимске језике.
Већина Руса се временом преселила у „нижа државна подручја“ – у унутрашњост САД, ближе цивилизацији. Главни талас емиграције догодио се између 1920. и 1940. године, када је у Сан Франциску настала велика „аљаска колонија“. Са Русима је отишло и много Креола, али су неки ипак остали.
Једна занимљива чињеница је позната. На Кенајском полуострву у Аљасци постоји руско село Нинилчик. После продаје Аљаске, у то место није пристао ниједан брод пуних седамдесет седам година — људи су живели у потпуној изолацији. Када је 1935. године тамо дошао први протестантски проповедник, био је запањен што га нико није разумео — људи су говорили само руски.
Скромни монах који постаје духовни вођа
„У вашој књизи пишете да је у време мисије на Аљасци Свети Герман био обичан монах који је вршио послушање пекара. Ипак, он на крају предводи Мисију; управитељи Руске Америке долазе код њега на острво Спрюс, не само ради духовних савета, већ и због државних питања. Шта је то било необично у овом човеку?“
Преподобни није био ни свештеник; упокојио се као прост монах. За старешину Мисије постао је против своје воље. Светог Германа је увек оптерећивао световни живот — чак је и на Валааму живео као затворник. Чини ми се да он уопште није желео да буде мисионар, мада је добровољно отишао на Аљаску.
Већина осталих чланова Мисије отишла је из дужности или по наређењу, а не из жеље. Када му се указала прилика, Герман се повукао на острво Спрюс да живи као пустињак у молитви. Али Господ је одредио другачије.
Почетак мисионарског рада
1819. године Аљаску је захватила страшна епидемија у којој је много људи изгубило живот. Герман је тада примио двогодишњег креолског сирочета по имену Герасим Зиријанов. Ово је за оца Германа био знак да је призван на мисију. Престао је да бежи од људи и на острво Спрюс почели су да му долазе ученици.
Касније је, чувши за његове подвиге, код њега дошла Алеутка по имену Софија Власова, а убрзо и још дванаест жена. Тако је поред пустињачке келије оца Германа почео да се формира прави манастир.
Истинска мисија у смирењу
„Можда је управо Германова невољност да буде мисионар довела до истинског мисионарског рада? Да је у молитви стекао благодат, па су га људи сами тражили?“
Да, Свети Герман је чинио права чудеса и дубоко је бринуо о домородачком становништву — и управо је то привлачило људе ка њему. Али он никада то није тражио намерно. Из смирења, монах је себе сматрао недостојним тако тешког подвига као што је мисионарски рад.
Сачувано је прво писмо које је Свети Герман написао по доласку на Аљаску, упућено игуману Назарју на Валаам. У њему отац Герман — пекар Мисије — са дивљењем пише о мисионарским подвизима своје братије.
Наслеђе мисије
Вреди напоменути да су мисионари радили несебично и успут крстили хиљаде домородаца. Али у почетку је то било углавном формално крштавање, јер наши оци нису познавали локалне језике и нису могли да објасне суштину православне вере.
Истинска мисија започела је касније, када је земља већ била припремљена — и то управо молитвеним подвизима Светог Германа.
