Најчешћи узрок бронхијалне астме је алергија на супстанце које се налазе у нашем окружењу као што су кућна прашина, полен или буђ
Бронхијална астма је хетерогена, незаразна болест која се карактерише хроничним запаљењем дисајних путева и која проузрокује типичне респираторне симптоме: свирање и шиштање у грудима, отежано дисање и кашаљ, који варирају током времена и променљивог су интензитета.
Како истиче др Љиљана Тимотијевић, директорка Градског завода за плућне болести и туберкулозу у Београду, ови симптоми су удружени са варијабилном опструкцијом протока ваздуха која током времена може постати перзистентна. Процењује се да пет до десет одсто глобалне популације живи са овом болешћу. Најчешћи узрок бронхијалне астме је алергија на супстанце које се налазе у нашем окружењу, као што су кућна прашина, полен или буђ. Иако није увек јасно због чега долази до трајног запаљења и преосетљивости дисајних путева, зна се да одређене особе имају генетску предиспозицију, атопију, за развој болести. Ипак, нису сви облици астме алергијски, нити све алергије доводе до астме. Познато је да неки лекови, као ацетилсалицилна киселина, аспирин, могу изазвати акутни напад астме. Пораст атмосферског загађења и лоши климатски услови, као и удисање дуванског дима погоршавају неалергијску астму. Професионални фактори који изазивају астму су бројни и срећу се у различитим производним гранама, на пример метала, обрада дрвета, пластичних маса, биљних прерађевина… Астма изазвана физичким напором се чешће јавља током трчања него пливања – истакла је др Тимотијевић.
Астма се често први пут јавља у детињству, чешће код дечака. Атопија и алергије у породици су највећи фактор ризика за развој болести.
Неалергијска, професионална астма изазвана лековима или физичким напором се јавља у каснијој животној доби. Такође, астме које нису препознате и адекватно лечене у раном детињству могу се јављати у зрелим годинама.
– Дијагноза се поставља на основу детаљног разговара са пацијентом, клиничког прегледа плућа са карактеристичним налазом, као и тестова плућне функције. Најпре се ради спирометрија којом се мери проток ваздуха и капацитет плућа, као и праћење промена параметара плућне функције након примене бронходилататора. Циљ лечења астме јесте уклањање симптома и успостављање нормалне функције плућа, као и смањење ризика од појаве тешких напада – наводи наша саговорница.
Она истиче да лечење треба болеснику да омогући нормалан живот, укључујући и спортске активности.
– Савремена терапија се базира на лековима који се инхалирају, такозване пумпице. Контролу запаљенске, инфламаторне реакције у дисајним путевима постижемо применом инхалационих кортикостероида. У зависности од тежине симптома, у терапијски режим се укључују бронходилататори, лекови против упале, а биолошка терапија код тежих облика. Пулмолог, осим одабира лека (молекула), мора да изабере најприкладнији уређај за пацијента узимајући у обзир физичке проблеме и вештине пацијента, да провери технику коришћења инхалера у свакој прилици, и уколико је потребно да коригује грешке. Поред фармаколошке терапије, потребна је примена и нефармаколошких превентивних мера које се састоје у елиминацији фактора који погоршавају обољење, а то су пушење цигарета, боравак у прашњавим, влажним просторијама, инфекције, стрес. Вежбе дисања и респираторна рехабилитација имају све већи значај код ових пацијената – наглашава др Тимотијевић.
Симптоми обољења су варијабилни, могу бити израженији ноћу, или непосредно пре буђења, у одређеним годишњим добима, при излагању физичком напору, контакту са алергенима или у стресним ситуацијама. Најчешће се пацијенти жале на упоран, сув кашаљ, интензивнији током сна, отежано дисање, свирање или пиштање у грудима, осећај замора и слабију толеранцију напора.
– Пацијентима са блажим обликом астме примењујемо терапију по потреби, док они који имају умерену или тежу форму болести захтевају свакодневну примену препоручених терапијских протокола. Уколико изостане сарадња пацијента, запаљенска реакција у дисајним путевима може угрозити способност дисања, свакодневну активност и, мада ретко, довести до тешких компликација, па чак и смртног исхода. Редовна и доследна свакодневна терапија, уз избегавање познатих „окидача” погоршања болести је важна. То самим тим подразумева и минимизирање тегоба, или њихово потпуно одсуство, што значи и живот без тегоба – закључила је др Тимотијевић.
