Мистика, боље речено мистицизам, феномен је који се појављује у готово свим великим светским религијама. То није чудно, дапаче, очекивано је с обзиром на изражену тежњу човека за разумевањем духовности, а нарочито Бога. Мистицизам као саставни аспект вере, тежи искуству божанског или апсолутног, што је стање које надилази границе формалних религијских оквира.
Многи мистици кроз историју наглашавају важност особног духовног искуства, користећи методе попут медитације, молитве и аскетског живота како би продубили свој однос с Богом. У мистицизму се спајају философија, уметност и духовни ритуали, надилазећи свакодневне верске обреде.
Мистици неретко делују као мостови међу културама (нпр. суфијски мистик Dželaluddin Rumi), промичући универзалне вриједности попут суосјећања и правде. Мистични приступ је особито изражен у католичанству, жидовском кабализму, али и у исламском суфизму. Мистична традиција суфизма даје посебан печат исламу као вери.
Суфизам као појам
Суфизам или дервишизам није засебна исламска фракција, већ духовни правац унутар ислама који тежи продубљењу везе између човека и Бога кроз унутарње прочишћење и љубав према Богу. Назочан је и у сунитском и шијитском исламу иако је већина суфија припада сунизму.
Суфизам се као мистично учење појавио као реакција на формалистичке аспекте ислама, с нагласком на унутрашњу димензију вере и потрагу за Богом кроз личну преданост. Појам „суфизам“ потиче од арапске речи ṣūф, што значи „вуна“ – први суфији су носили грубу вунену одећу симболизујући скромност и аскетизам. Остале теорије о настанку назива су одбачене.
Корени мистичног учења
Приликом појаве ислама у 7. веку, његов оснивач пророк Мухамед наглашавао је важност побожности, понизности и блиске везе с Богом. Утемељитељ ислама је био познат по својим духовним ритуалима попут повлачења у пећину Хира ради молитве.
Његов пример живота у скромности надахњивао је прве муслимане и увелико је заслужан за успех ислама који се наметнуо као доминантна вера на Арапском полуострву. Након Мухамедове смрти 632. арапска исламска држава под именом Рашидунски Калифат почела се брзо ширити и стицати ресурсе, што је доносило политичку моћ, али и негативности попут корупције, непотизма, утаје пореза и друштвене неједнакости.
Ко су zuhhdi (аскети) и аbiduni?
У таквом окружењу појавиле су се групе вјерника које су осећале потребу за враћањем изворним вриједностима ислама. Рани исламски аскети, познати су као zuhhdi (аскети) или абидуни (они који обожавају), сматрали су да је световна слава препрека духовном развоју. Њихов стил живота, усмерен на одрицање и медитацију, послужио је као основа за каснији развој суфизма.
Развој суфизма није независан исламски феномен, него се одвијао под утјецајем других духовних традиција и религија које су се долазиле с њим у контакт. Персијска (иранска) култура, хришћанско монаштво, неоплатонизам и индијски филозофски правци, придонели су обликовању суфијских пракси и доктрина.
Добар пример је идеја о јединству постојања (wahdat al-wujud), која је кључна за суфијску мисао, повезана је с неоплатонистичким учењима о еманацији и јединству свега постојећег.
Почетни развој суфизма
Суфизам је почео попримати облик као засебан духовни правац тијеком 8. и 9. стољећа, када су се појавиле истакнуте фигуре које су дефинирале основне принципе суфизма.
Једна од првих познатих суфија била је Рабиа ел-Адевијја (Рабиа од Басре) (717.–801.), професорица и пјесникиња која је наглашавала љубав према Богу без очекивања награде или страха од казне. Њена духовна философија обликовала је темеље суфијске преданости.
Слично њој, исламски теолог Хасан ел-Басри (642.–728.), познат по својој побожности и критици материјализма, промицао је важност унутарњег стања душе над спољашњим обредима. Његова учења постала су основа за многе суфијске мисли. Током 9. века, суфизам се проширио и институционализовао.
Персијски мистик Џунајд Багдади из Багдада (830.–910.), једна је од кључних фигура овог раздобља јер је развио детаљну суфијску теорију. Наглашавао је важност усклађивања мистичног искуства с исламским законом (шеријатом), чиме је помогао интегрирати суфизам у шири исламски оквир.
Доба суфијских редова
Раздобље од 10. до 13. века, обично се назива добом суфијских редова. До отприлике 10.века, суфизам је постао широко прихваћен унутар исламског света, а бројни мистици почели су да оснивају организоване заједнице познате као суфијски редови (тарикати).
Сваки ред имао је свог оснивача и специфичне методе духовног деловања – ритуали, медитација, зикр (понављање Божјих имена) и сл. Један од најпознатијих суфијских редова су кадирије или кадерије. Ред је основао персијски учењак и проповедник Абдул Кадир Џилани (1077.–1166.).
Други познати редови, попут чишти реда у Индији и мевлевијског реда у Анадолији, такође су имали велик утицај на локалне заједнице. У овом раздобљу суфизам је стекао популарност због своје инклузивности и прилагодљивости. Суфије су дјеловали као мост између различитих друштвених скупина, промичући универзалне вредности толеранције и духовности.
Успон суфизма
Раздобље Касног средњег виека у 14. и 15. века, период је великог успона суфизма. Велики мистици, попут Ибн Арабија (1165.–1240.) и Румија (1207.–1273.), написали су дела која су до данас остала темељи суфијске филозофије.
Арапски филозоф, мистик, песник и мудрац Ибн Араби, познат као „Велики Шејх“, развио је концепт јединства постојања (wahdat al-wujud), који је био кључан за каснији мистични дискурс. С друге стране, перзијски теолог и пјесник Руми кроз своју поезију у дјелима попут Месневије, изразио је универзалну љубав према Богу и људима.
Суфизам је током средњег века до данас имао значајан утицај на исламску културу, уметност и духовност. Суфијске заједнице оснивају центре за образовање и социјалне установе. Њихови самостани (khankah, tekke или zawiya) служили су као места окупљања за духовну праксу, али и као уточишта за сиромашне и путнике.
Суфизам је такође имао важну улогу у ширењу ислама у различите делове света, укључујући Африку, Индију и југоисточну Азију. Суфијски мисионари, познати по својој толеранцији и укључивости, привлачили су многе људе својим учењима.
Географска распрострањеност суфија
Највише суфија налази се у земљама с бројним муслиманским становништвом, особито у оним где доминира сунитски ислам. Турска је домаћин неким од најпознатијих суфијских редова, укључујући најпознатији ред мевлевије.
Суфизам у Египту има дубоко укорењене кориене и данас постоји велики број суфијских редова и школа. Најпознатији су редови попут кадирија, шадилија и ахмадија. Суфија има много и у Индији, Пакистану, Авганистану, Ирану и Мароку. Упркос политичким и друштвеним променама, суфизам остаје дубоко укорењен у културном и духовном животу ових земаља.
Темељна суфијска учења и начела
Суфизам се као исламски духовни правац базира на унутарњем проучавању вјере, љубави према једном Богу и духовној обнови. Суфистичка учења имају за циљ ослободити појединца од тјелесних и материјалних ограничења те га довести до стања у којем може спознати Бога и смисао живота.
Темељна учења суфизма могу се свести под шест тачака: 1) љубав према Богу, 2) прочишћење душе, 3) спознају Бога, 4) сећање на Бога, 5) лепоту обожавања Бога и 6) духовно вођство.
Љубав према Богу (арапски: mahabba) главни је и најузвишенији мотив суфизма. Суфији вјерују да је Бог утеловљење апсолутне љубави, а сврха људског живота је повратак тој љубави кроз потпуно предање и сједињење с Богом.
Једно од основних начела суфизма је tazkiya al-nafs – процес прочишћења душе. Суфији сматрају како је највећа препрека на путу човјека до Бога људски его (нафс), који је извор похлепе, охолости и других гријеха.
Три нивоа ега у суфијским учењима
Суфијска учења идентифицирају три разине ега које особа мора превладати: 1) Nafs al-ammara (заповиедајући его – склоност греху и телесним ужицима); 2) Nafs al-lawwama (укоравајући его – препознаје грешке и тежи бољем). Nafs al-mutmainna (задовољни его – прочишћена душа у хармонији с Божјом вољом).
Суфији теже спознаји Бога не само кроз верске обреде, већ и кроз непосредно искуство назочности Бога. То се постиже дубљим разумевањем концепта tawhida (јединства Бога) и провођењем мистичне праксе.
Кључни елемент суфизма
Сећање на Бога (арапски – Зикр) је кључни елемент суфизма. Подразумева свесно понављање Божјих имена, стихова Курана или посебних молитви, с циљем постизања духовне повезаности с Богом. Суфији вјерују да је Божја лепота присутна у свему што постоји.
Концепт ihsana (изврсности и љепоте у обожавању) темељ је суфијског приступа животу. Означава тежњу складу у сваком деловању, било кроз молитву, уметност или односе с људима. Духовни учитељи, познати као шејхови или муршиди, играју кључну улогу у суфизму. Муршиди воде ученике (муриде) на њиховом духовном путу, помажући им у савладавању препрека и спознаји духовних истина.
Суфијска уметност
Суфизам није класични духовни покрет фокусиран само на молитву. Суфији су развили развили богату уметност која укључује поезију, музику, плес, сликарство и архитектуру. Поезија је најпознатији облик суфијског уметничког израза.
Суфијски песници користили су алегорије, метафоре и симболе како би пренели сложене мистичне концепте, омогућујући читатоцима да се повежу с дубљим значењем.
Dželaluddin Rumi у 13. ст. у својим делима попут Месневије и Дивана истиче духовност и универзалне поруке љубави и јединства. Руми користи симболику вина, љубави и светла како би описао искуства сједињења с Богом. Хафиз из Шираза био је персијски пјесник из 14. века познат по својим газелама, које славе љубав, вино и духовно ослобађање.
Радост духовног искуства
Његова поезија користи земаљске слике за описивање Божанске љубави, наглашавајући радост духовног искуства. Атар из Нишапура је био перијски пјесник познат је по свом алегоријском делу „Говор птица“, у ком прича о духовном путовању птица према Божанском Краљу што симболизује пут душе према Богу.
Yunus Emre био је турски песник, познат по својој једноставној и дирљивој поезији која преноси опћените поруке љубави и мира. Суфијска поезија, особито Румијева дела, стекла су огромну популарност на Западу, инспиришући уметнике, писце и музичаре.
Музика и плес имају важну улогу у суфизму, посебно у контексту заједничких ритуала попут зикра и сема. Уметнички изрази комбинирају ритмичке покрете, мелодије и стихове како би помогли суфијима у досезању духовне екстазе.
Иако се фигуративна уметност у исламској традицији често избегавала, суфији су развили богату традицију апстрактне уметности и калиграфије која осликава њихове идеје. Користили су арапску калиграфију како би приказали стихове Курана, Божју објаву и суфијску поезију. Калиграфски кружни облици симболизују бесконачност и јединство постојања.
У Персији и Османском Царству, суфијски мотиви често су се појављивали у минијатурама, које су илустрирале приче из поезије или алегоријске приказе духовних тема.
Суфијски самостани били су осмишљени као места духовног окупљања, а њихова архитектура одражава суфијске идеале лепоте и склада. Суфијске грађевине користе сложене геометријске мотиве како би симболизовале хармонију и ред Божанског стварања.
Критике
Унутар саме исламске заједнице, суфизам је понекад критикован због својих уникатних пракси и уверења који се сматрају одступањем од „ортодоксног“ ислама. Неки муслимани сматрају да суфизам представља иновацију (бид‘а) у исламу, јер практикује одређене облике религиозних пракси који нису изричито споменути у Курану или хадисима.
Традиционалисти сматрају да суфизам превише истиче личносну духовност, а премало шеријат. Критичари тврде да су суфијске праксе као што су пјевање Божјих имена, дервишки плесови и мистичне медитације превише усмерене на индивидуалну духовност, што може скренути акценат са основних исламских дужности и закона.
Надаље, сматрају да суфизам може водити према обожавању светаца (awliya), што је у супротности с исламским принципима. Обреди попут тражења посредништва од светаца и обележавање њихових гробова могу бити схваћени као обожавање (ширк), што је строго забрањено у исламу.
Многи критичари сматрају да суфизам, кроз своје апстрактне и филозофске приступе, може постати врло нејасан. Суфијска учења о љубави, јединству с Богом и мистеријама духовног света могу бити схваћена као превише апстрактна, без јасних смерница за свакодневни живот.
Суфизам је често критикован због своје аполитичне оријентације. Суфији се фокусирају на духовни развој и избегавају политичку ангажованост. Због тога су предмет критика исламистичких политичких покрета и радикалних исламских политичко-теолошких праваца као што су селефије и вехабије.
Савремено значење суфизма
Један од најистакнутијих изазова савременог друштва 21. стољећа је велика духовна празнина која произлази из материјализма и конзумеризма. Суфизам нуди одговор на те изазове кроз повратак унутрашњој потрази за смислом, што подразумева дубљу повезаност са Богом и самим собом.
Суфији верују да је истинска срећа могућа само кроз повезивање с Богом, а не кроз материјалне ствари. Суфизам, с праксама попут сећања на Бога и muraqabe (медитације), нуди технике за постизање духовне равнотеже.
Захваљујући свом нагласку на љубави према свим људима (без обзира на њихову верску или културну припадност), постао је мост између различитих култура. „Љубав је одговор“, једна је од основних порука суфијског учења, што га чини важним у промовисању међуверског и међукултурног дијалога.
Суфизам нуди обновљење духовне димензије муслимана
Суфизам наставља да утиче на савремену уметност, укључујући поезију, музику, плес, филм и књижевност у муслиманским земљама. У савременом исламском свету, гдје су доминантни политички и друштвени процеси оријентисани на спољашње аспекте вере (освајање власти, ношење браде, градња огромног броја џамија), суфизам нуди обнављање унутрашње, тј. духовне димензије муслимана.
Док се у многим деловима света ислам суочава с изазовима модернизације и радикализације, суфизам покушава да очува богатство исламске духовности која се усмерава према унутрашњем миру и животу у понизности.
