Тог 26. септембра 1915. освануло је над Мостаром ведро и тихо. Није било наговештаја да се спрема страдање — а убрзо ће се црни косач надвити над Неретвом и наставити жетву српских живота широм Херцеговине, која је већ дуго трајала. У затвору „Конак“ отпочело је извођење Трифка Зупца, младића из села Постољана код Невесиња, који је по пресуди пријеког суда био осуђен на смрт због оптужбе велеиздаје.
Трифко је без много двоумљења прихватио понуду неког „шофера Мирка“ да пребаци планове војних утврђења из Мостара у Црну Гору. Иако се никад није разјаснило да ли је Мирко био провокатор или „добра воља“, Зупац је након хватања држан у царским рукама, са плановима сакривеним у опанцима. У затвору је истрајао смирен и достојанствен. На изречену пресуду, кад су му говорили „Смрт стрељањем“, тихо је одговорио: „Не жалим умрети за добро мога народа.“
У данима заточеништва, када су му Мостарци слали храну, дуван и поруке, Трифко је преко свештеника Илије исповедао и завештао својим. Пред стрељање је тражио да поп Илија опоји његову душу и пренесе поруке породици. У његовим очима, попу је часом деловао као човек снаге: „Оче Илија, осећам у себи неку ватру и снагу — чини ми се да бих зубима могао ломити гвожђе.“
Тог судбоносног јутра, док су у дворишту одјекивали кораци стрељачког строја и топот коња, резервни капетан Фишер заузео је командну позицију. Како је колона кренула према губилишту, кроз решетке ћелија заточени Срби пратине Трифка жалосним погледом, молећи за његов вечни покој. Трифко се, указавши прстом према мртвачкој запрежи, насмешио и рекао: „Види, попе, мог вјенчања.“
На месту егзекуције, поред војничког гробља у Бишћу Пољу, стрељање је изведено изузетно хладнокрвно: четворица војника прилазe тек два-три метра, двојица погађају главу, двојица груди, а Фишер симболично спушта сабљу као знак за пуцњаву. Празно поље одјекнуло је смртним плотуном, док су птице узлеле у страху. Тако је скончао један храбри Херцеговац.
Његово тело одвезено је у војну болницу, а потом тајно укопано без обележја на војничком гробљу, недалеко од мрачне судбине Јанка Ивезића – младића од двадесет година, обешеног годину дана раније као оптуженик за припрему устанка.
Та трагична прича није изолован случај. У периоду Великог рата, многи Срби са простора Босне и Херцеговине били су принудно хапшени, мучени или убијани по најбаналнијим оптужбама -често без икаквог суда или правде. Војни суд у Требињу, 4. јануара 1915, осудио је чак децу – десетогодишњу Симану Лојовић због увреде Величанства. Злочини су вршили не само аустроугарски војници већ и локални шуцкори, који су често поступали крвнички.
Историчар Владимир Ћоровић, и сам жртва репресије, сакупио је многа сведочења и докуменате у својој „Црној књизи“. Међу жртвама били су и добровољци попут Симе Црногорца и Ђорђа Бартола, стрељаних 1916. године на исти начин као Зубац. Посебно болна и трагична је била егзекуција Бартола – којој је наредио и командовао резервни поручник Милан Калуђерчић – Србин. Сведоци су рекли да, по команди „пали“, Калуђерчић није могао погледати у лице Невесињцу, и уз грчевито уздахање пустио сабљу, док је у себи проклињао: „У Србина пуцају, српски поп моли, а Србин командује стрељањем.“
Током рата Срби су били изложениражној репресији – масовним хватањима, депортацијама, мучењима у апсанама и логорима, као и смртоносним епидемијама и гладовањима. Репресија је захватила све – старце, децу, образоване људе, свештенике, интелектуалце. У Мостару су апсане попуњаване, а мучења била свакодневна. Неки су били уништавани само ради претпоставки суседа или неистине уласци у протесте.
После рата, у идеолошкој Југославији, многа сведочанства су пригушивана. Споменици жртвама су рушени, укључујући оног који је Соколска жупа Мостар подигла 1937. на месту погубљења Зубца, Ивезића, Бартола и других. Откривање тог споменика дочекано је како народна, тако и државна манифестација: хиљаде сокола, официри, свештенство, ученици, народ – све окупљено да изрази поштовање према страдалим јунацима, пише Глас Српске.
Једна од водећих личности те акције био је Чедо Милић, соколски радник, просветни активиста и патриота. Истраживањима је касније, у 1916. осуђен на смрт, па потом на дужи затвор. Преживео је усташке и аустроугарске походе, али га партизани 1941. ухвате и након мучења баце у бездану јаму. Иако је био посвећен српској идеји, проглашен је „народним непријатељем“, а његовој породици одузета је имовина.
Страдање Херцеговачких Срба није била само ствар једног доба, већ континуитет: били су циљ прогонитеља — од Аустроугара, преко усташа, до комуниста. Данас, иако се време променило, неке од тих опасних идеја и даље лебде — посматрајући историју, видимо да се низове злочина не смеју заборавити, већ упорно објашњавати и сачувати у сећању.
