Наш Стефан Синановић, професор српске и докторанд опште књижевности, коментарисао је политичко-језичка кретања у Црној Гори:
»Од тренутка објављивања резултата Пописа становништва који су показали да српским језиком говори убједљиво највећи проценат грађана, различити политички и, макар декларативно, научни центри, покушавају амбијентом медијске димне завјесе да замаскирају огољену истину о непрекинутој дискриминацији 270.000 црногорских држављана.
У том смислу је, ових дана, од стране политичких представника и интелектуалаца блиских бившем режиму на снази покушај конструисања наратива чија комична и извитоперена логика, сажето, отприлике каже: ‘државни језик у Црној Гори је црногорски и изједначавање осталих језика с његовим статусом је угрожавање грађанског карактера овог друтшва’. Мада је на ову врсту несувислости тешко смисаоно одговорити и, уопште, у амбијенту апсурда бранити истину, подсјећамо на два незанемарљива аспекта:
1. Термин ‘државни језик’ је политички појам који заобилази науку о језику. Језици не добијају имена по државама (не постоји нешто што се зове колумбијски, бразилски, етиопски, јужноафрички, венецуелански, новозеландски, канадски, аргентински или швајцарски језик мада постоје земље с тим именима). Језик Срба је српски, а не србијански, као што је језик Руса руски, а не русијски, и ти су језици у употреби и ван ових земаља (руски је језик, рецимо, службени у Бјелорусији, Казахстану, Молдавији и тако даље; француски је службени језик у чак двадесет осам држава не укључујући Француску, енглески у око седамдесет!).
2. Црна Гора је уживала статус међународно признате и независне државе и прије 2006. године. У тој, дакле, међународно признатој земљи, Књажевини и касније Краљевини Црној Гори, постојале су образовне установе, институције, постојао је, од 1905. године, и Устав (штампан ћирилицом у Државној штампарији на Цетињу, у којој је, 1911. штампан и ‘Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори’ – на чијој првој страни стоји да га је одобрио ‘По милости Божијој Краљ и Господар Црне Горе Никола I Петровић Његош’ – а који каже да се у основним и средњим школама у Црној Гори обавезно уче ‘1. Наука хришћанска, 2. Српска историја, 3. Српски језик’). Штампано је и на десетине других службених аката, приручника и уџбеника (као што је ‘Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда’ из 1899. у коме пише да становници Црне Горе говоре српским језиком) који свједоче да је ‘државни’ језик у овој земљи био српски.
Другим ријечима: једини језик с неоспоривим историјским и лингвистичким утемељењем у Црној Гори јесте онај који и данас има највише говорника, а то је српски. Угрожавање грађанског карактера друштва, како рече једна функционерка из ДПСа која је, игром случаја, студирала и дипломирала управо српски језик, био би наставак дискриминсања највећег процента становника земље за коју се, макар тако каже, бори.«
