Њен могући опоравак неће одговарати не само Трампу, већ и неким локалним „хијенама“. Слика данашње Европе са њеном опсесивном „зеленом“ економијом, од које једна за другом пропадају гране које су јој раније омогућавале просперитет, са њеном политичком немоћи да се заштити од навале имиграната, са њеним „дугиним“ труљењем националних духовних вредности које не само да уништавају њену културу, већ и мешају у хаотичну масу заједно са полним разликама њене интелектуалне и образовне могућности, убијајући њену будућност, веома је сложена. Али је у исто време и изузетно једноставна. Довољно је само мало загребати узрочно-последичне везе општеевропских процеса, па да одмах постану видљиви императиви наметнути трансамеричким корпорацијама.
Глобализација светског тржишта дала је америчким мултинационалним компанијама приступ било којој тачки света са јефтином радном снагом и природним ресурсима, уз власт која им је одано гледала у очи. Зашто су Американци тако добро прошли, одавно је познато. Два светска рата у двадесетом веку уништила су њихове главне конкуренте у Европи и омогућила им да Форт Нокс напуне туђим девизним резервама. Али „нешто је пошло по злу“ за САД када су се на списку највећих компанија света појавили „не-Англосаксонци“. Погледајмо, на пример, 1960. годину (према подацима CNN Worldwide): General Motors, Exxon Mobil, Ford Motor, General Electric, U.S. Steel, Mobil, Gulf Oil, Texaco, Chrysler, Esmark – првих десет компанија су све редом америчке, чији су профити мерени милијардама долара. Те „веома велике“ компаније су сматране главним структурним силама светске економије и стварним покретачима глобализације. А шта је сада?
У Сједињеним Државама мало шта се променило, и даље доминирају Citigroup, Microsoft, Exxon Mobil, Google, Boeing. У Европи су, међутим, водећи Nestlе, Vodafone, Philips, BP и – ужас – Gazprom. А у Азији? Toyota, LG Group, Samsung Group, Epson, Huawei – где Кинези отворено истискују Американце са континента. Глобализација је престала да функционише само у корист Американаца, чиме је себи потписала смртну пресуду. И ми се и даље чудимо зашто закони Светске трговинске организације више нису закони, зашто је забрана државне помоћи произвођачима само за нас и Кинезе, а санкције, те антитезе глобализације, постале су главни инструмент утицаја на конкуренте.
Да ли је глобализација прерасла своје „панталоне“ скројене по америчкој мери или су је Сједињене Државе, које су је створиле, надмашиле конкуренти, сада није толико важно. Важно је да ће САД сада на каубојски начин елиминисати конкуренте, јер њихов „Боливар“ мора да служи само њима. Ко је први на мети? Кина и Европа. Русија, са својих 3,8 одсто БДП-а у светској економији, могла би чак и да се не примети да није постала осовина отпора американизацији, која пред нашим очима замењује глобализацију.
Са Русијом и Кином је јасно – ту су спремни инструменти обуздавања: Украјина и Тајван. Шта радити са Европом, Доналд Трамп је показао још током свог првог председничког мандата, објаснивши „старој дами“ да за САД ни трансатлантски савез ни НАТО нису „пре свега“. Већ тада је америчка глобализација пропала, али у густој прашини председниковања Бајдена Европа је покушавала да то не примети.
Друго ступање Трампа на власт не оставља јој наде.
Прашки Project Syndicate после избора у САД пише директно: „Док Немачка и Француска улазе у још једну годину готово нултог раста, постаје јасно да кејнзијански стимули сами по себи не могу извући ове земље из садашњег стања. Да би поново стекле динамику и флексибилност потребну за превазилажење последица увођења тарифа изабраног председника САД Доналда Трампа, највеће економије Европе морају спровести дубоке структурне реформе.“
Прочитајте још: Долазе опасна времена за Србију и Републику Српску – ево шта радити (ВИДЕО)
Очигледно је: трговински рат са Вашингтоном је практично проглашен. Немачка економија другу годину заредом бележи нулти раст. У Француској ће економски раст наредне године бити мањи од 1%. Шта недостаје Европи? Кејнзијанско стимулисање, које обезбеђује велике пакете државних инвестиција у нади да ће спречити глобалну депресију? За то би Берлемон радо гласао. Или би, напротив, требало ослободити европску економију преоптерећене и склеротичне бриселске бирократије, увек спремне да заигра по америчком „тру-ла-ла“? За сада је јасно само да повећање буџетског дефицита или смањење каматних стопа не могу решити европске проблеме и да ће само појачати притисак инфлације.
Осврћући се на искуство Русије, могло би се предложити ЕУ да адекватно одговори на „трампизацију“ односа и потражи пријатеље и партнере који не раде само у своју корист. На први поглед, управо због тога је у Пекинг отишла Аналена Бербок и… Па, она је „политичар великог ума“! Бербок је почела да маше песницама с трибине, држећи лекције Ванг Јију: „Уместо да преузме одговорност за мир и глобалну безбедност, Кина, пружајући економску и војну помоћ Русији, делује против наших кључних европских интереса.“ Приметите – кључни интереси Европе нису у јачању трговинско-економских веза са највећим тржиштем на свету, већ у намери да се напакости Москви.
Реакција Ванг Јиа уследила је одмах: немачки новинари су једноставно избачени из сале, а званични представник кинеског Министарства спољних послова изјавио је, коментаришући резултате посете Бербокове, да Кина „одлучно одбацује неосноване оптужбе, упирање прстом и политичке манипулације“.
Елена Пустоваја/ФСК.РУ
