Иако мало по броју, оно што је Бинички дао — наше је. Он је од оних наших музичара и композитора, који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Песме Биничког одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свога народа.
Станислав Бинички је један од наших најпознатијих композитора и диригената, рођен је у месту Јасика код Крушевца 27. јула 1872. године. Прво музичко образовање стекао је још током школовања у Београду, Нишу и Лесковцу. Свирао је виолину и флауту. Обрађивао је композиције за ђачки оркестар још током гимназијских дана.
Оно што је мање познато је и то да га је привлачило и соло-певање још у школским данима. Иако је био музички талентован по завршетку гимназије уписује по жељи оца Природно-математички факултет на тадашњем Филозофском факултету у Београду. За време студија у Београду, Бинички активно учествује као певач у певачком друштву Обилић и Београдском певачком друштву. Током студентских дана оснива на Великој школи Академско музичко друштво у циљу неговања инструменталне музике. По завршеном факултету одлази из Београда у Лесковац (1894-1895) где предаје математику.
Поред математике у слободно време држи часове виолине, флауте и соло-певања. Током једногодишњег боравка у Лесковцу пише своју Збирку песама из околине Лесковца и музику за хор коју тада изводи Певачко друштво Бранко. Бинички га је обновио доласком у Лесковац и током боравка био његов хоровођа. Из овог периода значајно је истаћи да се бавио и компоновањем. Ту се издваја оркестарска минијатура „Зашто Сике, зашто“, која је тада у лесковачком крају била добро позната, а задржала се још из турске владавине.
Каријера
Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у певачком друштву Обилић као и у Београдском певачком друштву.
За време студија у склопу Велике школе оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу, где је предавао математику, одлази у Минхен, где наредних четири године, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање на Музичкој академији код професора Јозефа Рајубергера.
Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Паралелно са дириговањем активан је и као хоровођа у Београдском певачком друштву Обилић, Типографском певачком друштву Јакшић, као и у Певачкој дружини Станковић. З
Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу (данас Музичка школа „Мокрањац“). Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.
Уважена личност
Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година 20. века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.
У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.
О његовом животу је снимљен тв филм „Бинички“. По њему су названи Певачка дружина Бинички и Музичка школа „Станислав Бинички”.
Његова супруга била је Мирослава Бинички, рођена Фрида Бланк, немица коју је упознао током студија у Минхену.
