Недавно је инаугурисан председник САД, личност коју најшира српска јавност перципира боље неголи његовог претходника. Док је Бајден гајио нескривену мржњу према Србима, Трамп током свог претходног мандата у Белој кући (2016-2020) није испољавао таква негативна осећања и предрасуде. Као и у другим пословима председника САД и овде је био непредвидљив. Та његова политичка особина (да ли и лична?), када је у питању Србија, и посебно Косово и Метохија, ипак представља мач са две оштрице.
Устоличење новог (старог) председника САД, српска јавност је, макар и у очекивању мањег зла од оног каквим је Србе и Србију обасипао његов претходник, примила позитивно, али и с резервом. Преовлађујући опрез не деле једино истакнути чланови режима; код њих афирмативни дух очекивања далеко превазилази онај просечни. Делује крајње недипломатски и пузеће гест министра спољних послова који је само дан после инаугурације позвао новог председника и нетом именованог државног секретара да посете Србију. Ваљда су наши мудријаши рачунали да је (због чега?) добро да то учинимо пре косметских Албанаца.
Разуме се да би наши политичари требало превасходно да размишљају о томе каква ће бити америчка политика према нашој јужној покрајини, али им, претендујући да први у свету угосте највише америчке званичнике, то, по свој прилици, није пало на памет. За очекивати је да ови наставе са Србијом тамо где су стали у претходном мандату – подсећањем на Вашингтонски споразум из септембра 2020. и обавезе које је наш тадашњи и садашњи шеф државе (без прекида попут Трампа) преузео.
Истини за вољу, председник би имао чиме да се похвали: дао је прећутно одобрење да Израел призна „Косово“ (израелски амбасадор је изјавио да је Вучић то чак молио), прекинуо је политику поништавања признања „Косова“, укинуо је кинеску 5Г мрежу у Србији, увео је тзв. диверсификацију увоза гаса и нафте иако са штетним последицама по енергетику Србије, обавезао се на развој економских односа са „Косовом“ у име чега је почела изградња аутопута Ниш-Приштина, изјаснио се за наставак преговора о тзв. нормализацији односа између „Косова“ и Србије. Ово последње убрзо је исходовало тзв. париско-охридским споразумима као наговештајем дефинитивног de iure признања „Косова“.
Када би Трамп у намери да настави започету политику, поново именовао Ричарда Гренела за главног посредника у односима „две стране“ (како се насловљавају у поменутом бриселско-охридском споразуму), била би то најбоља гаранција за довршетак започетог посла – признања „Косова“ од стране Србије – и то много пре краја његовог председничког мандата. Томе би вероватно ишао у прилог Трампов другачији однос према главном кочничару тог последњег чина, Албину Куртију.
Док је овај градитељ велике Албаније могао да одбија или одлаже „крајње решење“ не дајући ни најмањи уступак Вучићу (као што је локална самоуправа у већинским српским општинама), Куртију ће таква политика тешко проћи код плаховитог америчког председника. Јер, Трамп не би могао да схвати да неки балкански деран може да саботира избацивање једног каменчића у америчкој чизми којом империја ступа као апсолутни сениор на једно мало европско полуострво. Ако је са Вучићем све у реду уколико му пружи ону бедну концесију, неће ваљда све стати због једног залуђеног локалног кабадахије.
Када би се, што је тешко и замислити, Трамп и Рубио одазвали на позив Марка Ђурића, био би то састанак са једном тачком дневног реда: међусобно признање „две стране“ уз две неупоредиве концесије: Србија би de iure признала „Косово“, а Албанци би пристали на самоуправу у општинама са српском већином, ако таквих уопште буде.
То је, уз повремено пуштање пробних балона о разграничењу Србије са „Косовом“, капитулантска и издајничка политика Александра Вучића на Косову и Метохији.
