Ђорђе Стратимировић рођен је 1822. године у Новом Саду 1822, као изданак угледне куће Стратимировића. Његов отац, Василије био је велепоседник у месту Кулпин надомак Бачког Петровца, а мајка Јулијана ћерка новосадског политичара и народног трибуна Јована Петровића. Прва слова научио је у родитељској кући, а један од васпитача био је и зачетник српског романа и један од најчитанијих писаца свог времена, Милован Видаковић. После гимназије пут га води у Тител где службује у кадетском корпусу. Војни позив обликује на инжењерској војној академији у Бечу. Као хусарски потпоручник службује у Италији, али само две године касније, 1843. године, напушта војни позив одлази код родитеља у Кулпин.
Разлог овог наглог прекида каријере била је ватрена љубав са угледном Маријом Закином Бајшевском. Ова љубав није била по вољи Маријиних родитеља, који су се противили браку. У залету романтике, млади пар бежи од куће и склапа брак. Због чина, практично отмице, Стратимировић је био принуђен да напусти службу.
Борац за права Срба у Угарској
Мирни живот на породичном поседу као да није задовољавао апетите младог велепоседника. У годинама када је читава Европа поново горела револуционарним пламеном, његова репутација великог патриоте и борца за права Срба у Угарској муњевито расте.
У години Мађарске револуције, 1948. године био је један од гласова који су се дигли против бечког двора. Како су Мађари тражили аутономију и поштовање културне различитости, тако су и Срби у Војводини и данашњим деловима Мађарске одлучно наступали тражећи своја права. Био је једано од оних који се успротивио Лајошу Кошуту, инсистирајући на заустављању мађаризације Срба. Сувремени су тврдили да је судар чувеног Кошута и младог Стратимировића био такав да су одлучили да следећи пут своја неслагања реше мачем.
У самој данашњој Војводини све јачи су гласови који траже употребу српског језика, насупрот Пеште која је на територији северно од Саве и Дунава признавала само један језик – мађарски и једну нацију – мађарску. Срби одговарају све јачим противљењем, а на двор долази глас да све више говоре о српском краљевству које би заузимало делове Босне и Војводине. Одговор царског двора био је бруталан – ако Срби желе да буду Срби, нека пређу преко реке у Србију.
Овакав став Аустрије биће окидач за сукобе који ће потрести Војводину и младог Стратимировића поставити у сам центар дешавања.
Одлучан став младог Ђорђа Стратимировића у сукобу са Лајошем Кошутом на сабору у Пожуну изазвао је таласе охрабрења међу српским народом у крајевима изнад Саве и Дунава. Само пар месеци касније, када је мађарски национални пламе засијао пуним сјајем и претворио се у Мађарску револуцију, на историјску сцену поново је иступио млади официр и велепоседник. За кратко време постаће једна од најважнијих фигура свог времена.
Други српски Вожд
Средином марта 1848. године група студената предвођена Петефи Шандором започела је поход из кафане „Пилвакс“ у Пешти који ће ускоро прерасти у један од најкрвавијих буна свог времена. Ослободивши политичке затворенике у престоници, упутили су проглас којим се обзнањује укидање феудалних давања и формирали Комитет народног спаса. Убрзо је формирана и нова влада у којој је једна од истакнутих личности био Лајош Кошут.
Стрепње Срба због ових промена била су оправдан. Кошут је био познат као изразити националиста, тако да је један од мера била увођење мађарског језика као јединог и присилна мађаризација читаве територије, иако су Мађари чинили тек нешто више од 1/3 становништва. Захтев српских представника да се дозволи извесна аутономија, одбијен је што је довело до сазивања Мајске скупштине у Сремским Карловцима. Овим чином формирана је Српска Војводина на чијем се челу налазио војвода Стеван Шупљикац, док је Карловачка митрополија уздигнут на ниво патријаршије, а Јован Рајачић проглашен за српског патријарха.
Један од учесника скупштине био је и Стратимировић, као представник Кулпина, кога сабор проглашава за председника Главног одбора народа српског чији је задатак био управљање устанком. Пошто је Шупљикац у то време био одсутан, Стратимировић га замењује на месту команданта српских војних одреда, те ради на организацији народне војске и командовањем у српско-мађарским сукобима.
Због своје срчаности и храбрости, постаје омиљен у народу који га назива „Вождом“, а бројне победе само учвршћују мит о њему. Савременици о Стратимировићу пишу са великим поштовањем и дивљењем, а Његош му чак и шаље Златну медаљу Обилића, највише црногорско признање, чиме вожд постаје и први његов носилац.
Губитник у игри моћи
Брзи успон Ђорђа Стратимировића као да је најавио његов пад. Као изразити противник Аустрије, бескомпромисни борац за српску аутономију, улази у сукоб са патријархом Рајачићем. Истовремено, на фронту се ратна срећа покреће против њега што Рајачићу, који је био де фацто вођа Српске Војводине иде на руку како би га склонио са позиције и преузео све полуге власти. Замењује га низ официра, те вожд полако пада на маргине револуције.
Човек од поверења
Слом Мађарске револуције и брутална освета Аустрије, одводе га пак поново у аустријску војску. Све до пензионисања налазио се у коњичком пуку, а каријеру завршава са чином генерал-мајора 1863. године. Истовремено, као искусан дипломата борави у поверљивим мисијама у Црној Гори, Крфу, Епиру, Италији и Србији.
Прилика да још једном помогне српској родној груди указала се током српско-турског рата када се ставио на располагање српској влади. Видевши у њему аустрофила и шпијуна, уместо да му се пружи прилика да командује српском војском, замољен је да напусти земљу. Разлог за ово историчари виде у до сада неразјашњеним везама које је Стратимировић одржавао са мађарском емиграцијом, али и аустријским двором.
После изгнанства из Србије, повлачи се у Беч где живи до своје смрти 1908. године. Поред војне, дипломатске и политичке делатности, бавио се писањем и новинарством. Између осталог, написао је аутобиографију која је пет година после његове смрти изашла на немачком и српском.
За своје заслуге добио је поред Златне медаље Обилића и друга висока одликовања, као што су: Орден Таковског Крста, Орден књаза Данила И, Императорски Орден Света Ане, Императорски орден Светог Равноапостолског кнеза Владимира са мачевима, Царски орден Леополда и друге.
Отргнут од заборава
Његова жеља да заувек почива у домовини испуњена је 113 година касније када је вождово тело пренесено и сахрањено у манастиру Ваведења у Сремским Карловцима, 27. септембра 2021.
Мада је данас вожд Ђорђе Стратимировић мало познат у српској јавности, активност његових потомака у претходних неколико година била је усмерена на исправљање ове историјске неправде. Захваљујући професору Ивану Стратимировићу, од 2021. године додељује се Крст Вожда Ђорђа Стратимировића. Такође, у знак сећања на њега једна улица у Београду на води добила је име фебруара 2022. године.
