Мали град у Босни и Херцеговини, тужно познат по злочинима који су се догодили током рата деведесетих година, и даље је поприште борбе која је сада попримила другачији облик. У средишту те борбе су српске жртве које још увек траже да буду саслушане.
Скоро сви су чули за Сребреницу, мали босански град који је постао симбол у западним медијима због злочина које су починиле српске снаге током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), где је око 8000 муслиманских мушкараца и дечака погубљено 1995. године (верзија оспорена од стране српске стране). Мање познате су, међутим, српске жртве: 3.267 људи убијено је у околини, углавном између 1992. и 1993. године, међу којима је било 72 деце. Данас преживели и даље покушавају да се њихов глас чује, док је УН резолуцијом, оштро критикованом од стране српских власти, проглашен „Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници 1995.“ у мају ове године.
Портрет српске жртве
Бранислав Вучетић, рођен 1983. у Братунцу, недалеко од Сребренице, један је од преживелих. Када је имао само девет година, изгубио је мајку која је убијена 1992, неколико месеци након почетка рата. Била је у комбију са другим цивилима када су на њих хладнокрвно отворили ватру босански војници. Трауматизован због убиства мајке, дечак је занемео и убрзо изгубио и остале чланове породице.
У децембру 1992, 28. босанска дивизија под командом Насера Орића упала је у његово село Бјеловац. Бруталност злочина над становницима села, укључујући децу, старије људе, па чак и стоку, оставља без даха. Мали Бранислав је брзо сакривен код комшинице, где се крио на тавану куће са двоје мале деце од две године и осам месеци. Упркос томе, нападачи су их пронашли; један од њих је био наоружан мачетом и спремао се да их погуби. Спасени су интервенцијом једног од нападача, познаника комшинице, али су затим заробљени.
Бранислав је гледао мртво тело свог брата обешено на ограду испред куће. Одведен је у запуштено склониште, где је држан у заточеништву и пребијан скоро два месеца, иако је већ имао више од 20 рана од гелера. На крају је ослобођен у фебруару 1993. током размене затвореника, али његова патња није престала и прати га до данас.
Насер Орић и његови сарадници на слободи
Насер Орић је данас слободан човек, након што је 2008. ослобођен на жалбеном поступку пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију и судом у Сарајеву. Винко Лале, председник Удружења логораша регије Бирач-Братунац, назвао је ове ослобађајуће пресуде „фарсом“, рекавши да је „узимање само три случаја од преко 2000 мртвих у тој области заиста трагикомично“.
Орић је не само на слободи, већ га највећи босански дневни лист назива „херојем босанског рата и легендарним командантом одбране Сребренице“. До сада нико није осуђен за масакре почињене у српским селима око Сребренице, према удружењима жртава.
Инструментализација заборава
Чини се да српске жртве не занимају западни свет који је посветио Сребреници посебну пажњу кроз поменуту резолуцију, али овај предмет остаје стално присутан у локалној политици.
Српски председник Александар Вучић је 2015. начинио први корак ка помирењу када је отишао у Сребреницу да присуствује комеморацији бошњачким жртвама. Међутим, овај покушај смиривања наишао је на оштре реакције, пошто је Вучић био нападнут од стране окупљене масе, приморан да напусти место како би избегао линч.
У мају ове године, он је, као и Милорад Додик, изразио противљење резолуцији УН која је масакр око 8000 бошњачких мушкараца и дечака назвала геноцидом. Том приликом, српске и српско-босанске власти окупиле су се на великом протесту у Бања Луци, осуђујући инструментализацију против српског народа. Преживели Бранислав Вучетић је том приликом подсетио да су и Срби били жртве и да још увек чекају правду.
Очигледно је да су Срби претрпели велику пропагандну кампању од почетка деведесетих. Механизми ратне пропаганде су добро проучени, као и наратив после рата. Све што би могло ублажити доминантну верзију догађаја сматра се наставком рата. Српске жртве су, изгледа, осуђене на заборав, осим ако их Бранислав и локална удружења не подсете на жене, децу и старије људе који су свирепо убијени, док њихови џелати и даље живе на слободи.
