Иако је светска и стручна јавност највише пажње посветила случају цариградске Свете Софије и личности турског председника, много је примера да та пренамена није била једнократни инцидент
Локалитет „Ани” лежи на истакнутом месту у турској провинцији Карс, уз саму границу са Јерменијом. Овај град, престоница Јерменије од 961. до 1045, био је дом макар троцифреног броја досад откривених хришћанских богомоља. Централно место имала је саборна Богородичина црква, грађена између 989. и 1001. седиште јерменског католикоса. Дело је архитекте Трдата, коме је приписана и поправка цркве Свете Софије у Цариграду. Од 1045. бројне државе владале су градом. Саборна црква је 1064. претворена у џамију, али је до 1124. поново постала црква. Поход илханатских Монгола (1239) и земљотрес (1319) десетковали су град. После земљотреса, саборна црква је остала оштећена и трајно ван употребе. Када је османска војска заузела Ани (1579), он је био скромно насеље. Градске зидине су још стајале у 17. веку, а 1735. град је изгубио и последње становнике, јерменске монахе.
Руско царство је 1878. освојило област Карса. Први археолошки радови изведени су 1892, а од 1904. до 1917. вршена су редовна ископавања. Научна јавност је тих година упозната са резултатима, формиран је музеј, извршени су хитни рестаурациони радови. Место је постало место ходочашћа Јермена, који су организовали манифестације и често финансирали додатне пројекте. Ани је постало и име које су Јермени давали ћеркама.
Када је Османско царство у априлу 1918. од Републике Јерменије заузело оближњи Карс, око 6.000 артефаката је евакуисано из Анија. Данас се чувају у Историјском музеју Јерменије у Јеревану. Турске снаге су 1920. заузеле овај локалитет. Упркос каснијим иницијативама јерменских и совјетских политичара за размену територија, Република Турска је одлучила задржати овај град. Министарство културе и туризма Републике Турске започело је 1991. ископавања и 1993. рестаурационе радове на локалитету. Ови радови су изазвали огроман број критика чак и у интерним документима министарства. Ако је одраније избегаван спомен јерменског имена, а Ани навођен само као место наводно најстарије џамије у Малој Азији (Менучехир), сада је локалитет активно трпео штету због недостатка плана, непажљивог руковања, сумњивог односа према јерменским елементима и селективне рестаурације.
Ани је стављен на листу за праћење угрожених споменика Светског фонда за споменике 1996. Прва рестаурација је заустављена тек 2006, када је ангажован експертски тим, који професионално ради на рестаурацији овог и још неколико локалитета, уз неколико археолошких екипа. Ани је 2016. уписан на Унескову листу светске баштине (2016).
Ипак, Ани није сачуван од политичких злоупотреба. Тако је 2010. Девлет Бахчели, вођа Партије националистичког покрета, организовао исламску молитву у саборној цркви, као и музичку процесију. Занимљиво да за место молитве није изабрана Менучехир џамија.
Вест турске државне новинске агенције Анадолија од 3. јула подигла је праву буру у јерменским медијима. Наглашавање исламског карактера грађевине некадашње саборне цркве („место првог џума намаза у Анадолији”), поређење са цариградском Светом Софијом (друге „праве џамије освајања”) и неодређено извештавање о плановима („џамија ће бити отворена за посетиоце”) пробудили су сумњу о могућој пренамени. Џорџ Аслан, хришћански посланик у турском парламенту, упутио је 7. јула питања на ову тему министру културе и туризма. Иако је истина да конверзија није изричито споменута, претходни слични подухвати дају повода сумњи.
Црква Свете Софије у Изнику (Никеји), седишту Седмог васељенског сабора (787), одлуком турске владе је 1935. постала музеј. Та одлука је преиначена 2011, те је сада грађевина поново Орханова џамија. Истоимена црква у Трабзону из 13. века, проглашена за музеј 1964, такође је враћена у пређашњи статус 2013. Током 2020. турске власти су извршиле конверзију цариградске Свете Софије, некадашње централне цркве православног света. Државни савет је поништио одлуку из 1934, а председник Реџеп Тајип Ердоган је декретом пренаменио зграду. Убрзо је започета и конверзија некадашње цркве Христа у Пољу, која је од 1945. служила као музеј. Заједничко за све наведене објекте јесте да су били предмет рестаурације коју је организовало Министарство културе и туризма, а онда су одлуком власти добиле новог власника ‒ Дирекцију за верске послове, након чега су пренамењене.
И џамије које су деценијама напуштене, а које су раније биле цркве, такође су обновљене као исламски верски објекти. Примери су базилика у месту Визе (2007), Студитски манастир (2013), Света Софија у Кадирлију (2020), Богоридичина црква у Калеичију и Света Софија у Енезу (2021).
Иако је светска и стручна јавност највише пажње посветила случају цариградске Свете Софије и личности турског председника, наведени случајеви показују да та пренамена није била једнократни инцидент нити завршница овог процеса. Нити се ове идеје могу приписати само једној личности.
После првих вишестраначких избора у Турској (1950), дошло је до конвергенције „некемалистичких” кругова националиста и исламиста унутар Демократске партије. Њихови истомишљеници подржавали су и оснивали низ партија, укључујући и оне данашње владајуће коалиције. Реџеп Тајип Ердоган преузео је антисекуларни дискурс људи попут Неџипа Фазила Кисакурека, Бекира Берка и Османа Зекија Јуксела. Света Софија није била само „тужна” и „гола” у његовим говорима, већ је њена конверзија требало да буде „друго освајање” града. Уз то, честа је била тврдња да је Света Софија постала музеј „ради задовољења Грка” или „међународне заједнице” и позивање на повратак „права турске нације”. Тако је питање повратка џамија постало питање и националног и верског интереса још пре 2002. Није спорно да је Турска суверена над својом територијом, али поставља се питање шта овакво поступање над споменицима вишеструких култура и религија значи за тамошње етничке и верске мањине, чији су неспорни верски објекти у скоро истом периоду претворени у музеје (Црква Светог Крста на Ахтамару, манастир Сумела).
