Србија је у фудбалу завршила још једно велико такмичење без победе. Овај пут са свега једним постигнутим голом. Навијачи су више од резултата разочарани игром коју су приказали изабраници селектора Драгана Стојковића Пиксија.
Безидејно, млако, старомодно. Тако би се најкраће описала игра Србије на ЕУРУ 2024. године. Није више ни питање залагања играча, колико је фудбал који је Србија приказала наспрам других екипа изгледао као из прошлог века.
Није деловало тако у првој утакмици против Енглеске, где је Србија одиграла сасвим солидно против јаког противника. Ипак, показало се касније да ни Енглези нису сјајни колико имају феноменалних играча. Све бољке откриле су се против Словеније и синоћ против Данске.
Против Словенаца створено је неколико шанси, постигнут је и заслужен го. Међутим, с Данцима се у пуном сјају приказало све оно што су многи раније примећивали.
Нападачка тактика, дефанзиван фудбал
Изашла је Србија храбро, са (формацијски) шест везних играча и једним нападачем. Касније су на терену била три класична шпица, а у везном реду четири играча од којих су тројица изразито офанзивно. Ипак, Србија није створила нити једну шансу. Заправо, имала је један шут ка голу, и то ван оквира.
Колико је све било лоше говори податак да је, и поред изразито офанзивне поставке, у пет играча са највише додира било три дефанзивца и голман! Да, Предраг Рајковић био је пети играч по реду по броју додира, чак 56.
Када је реч о средини терена, лопта је претежно ишла уназад или играчу поред, без пасова напред. Они који су ишли ка голу противника биле су махом дуге лопте којима су покушали пронаћи Александра Митровића. Бочни играчи (Живковић и Мијалиловић, касније Младеновић) лопту су најчешће примали уназад, не гледајући напред, тако стално олакшавајући посао Данцима у поставци. Лукић је био чврст на лопти, међутим није креирао скоро ништа. Ишао је на „сигурицу“, додајући првом играчу до себе, а у већини случајева имао је додир вишка.
О нападу се не може ни причати, јер се скоро нису ни видели. Код Митровића се примети да игра у Саудијској Арабији, а од некадашњег „убице“ постао је неко ко стално успорава игру, не отвара простор и не креира ситуације. Очекивати да играч његових физичких предиспозиција буде неко ко ће истрчати са лоптом 40 метара било је исувише наивно. Чак и за оптимисту као што је Пикси. Једино ко се трудио, враћао, нудио био је Јовић. Међутим, занемариво због горенаведених проблема.
Нешто је труло у репрезентацији Србије
Могло би се још нашироко анализирати игра репрезентације Србије, сваки играч појединачно. Али, сви који су гледали утакмицу било им је јасно. Чак и онима који фудбал прате спорадично.
Да нешто не штима у игри репрезентације Србије видело се још у квалификацијама, када се Србија „провукла“ кроз веома слабу групу. Мало шта се променило на Европском првенству. Много надања навијача, много испробаних тактичких решења, а резултат је исти.
Оно што се поправило у односу на Светско првенство у Катару и европске квалификације је одбрана. Нису више „дували ветрови“ кроз одбрану, релативно добро је то изгледало. Заправо, једино позитивно. Најбољи играч без премца био је Страхиња Павловић, а добро су га испратили и Миленковић, Вељковић и Рајковић на голу.
Све остало било је веома лоше, без икакве креативности. Деловало је да репрезентација Србије игра фудбал из ’70-их година, па чак и за те услове понекад споро.
Иако су нас на конференцијама за новинаре уверавали да је све сјајно, да ће дати све од себе, а чак су цитирали и војводу Живојина Мишића, српски репрезентативци нису показали ништа. Тај утисак не може променити ништа. Може се говорити на конференцијама шта желе, али надјачали су их звиждуци с трибина. И можда не би остао тако гора укус да није било толиког јуначења без икаквог покрића.
Највише брине чињеница да селектор Стојковић, и неки играчи, као да не виде да постоји проблем и само учешће сматрају великим успехом. Али, да се све не би претворило у текст против селектора, иако за то има разлога, нећемо улазити дубље у ту тему… Чињеница је да у комплетном српском фудбалу нешто не штима, да је труло и да ће се ствари морати мењати из корена. Да, ово је прича која се прича после сваког неуспеха, а било их је, али људи из фудбала не смеју више шминкати проблеме и маскирати их.
Репрезентативном фудбалу потребна је озбиљна, системска промена. А то је могуће само са променом челних људи. Доласком људи из фудбала. Искључиво фудбала. Оних који ће то радити, јер воле, а не зато што имају од тога интерес.
До идућих квалификација, и нових надања.
