Далмација при крају времена на које се односи књига Луја Бакотића „Срби у Далмацији“, бројала је округло 600.000 становника. Од тог броја било је на 120.000 Срба православне вере и отприлике 20 до 25 хиљада Срба католичке вере већином интелектуалци“ (страна 5, Лујо Бакотић „Срби у Далмацији“ од пада Млетачке Републике до уједињења, „Прометеј“, Београд, 2002 – репринт издање из 1939.године).
Посебна појава су Срби римокатоличке вере
Једна посебна далматинска појава су Срби римокатоличке вере. Било их је не само у Далмацији, него и у Книну, Сињу, Имотском, Макарској, Шибенику, Сплиту, Каштелима, на острвима, у Дубровнику. Клерикали и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике.
Међу познатим Србима католицима су били Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапнели, Марко и Мирко Кастрапнели, др Антун Пуљези, Антурн Фабрис, др Ловро Павловић, „дум Иван Стојановић, (свештеник који је поручивао дубровачком народу: ’Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“), затим дон Јаков Групковић, проф. српско-хрватског језика, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти и још толики други.
Срби су још у ранија времена пребивали у њеном јужном делу
Према Константину Порфирогениту, Срби су још у ранија времена пребивали у јужном њеном делу, од реке Цетине (која је сматрана као граница између Срба и Хрвата) па до краја Боке Которске.
После пропасти српске па доцније и босанске државе, Срби су населили у великом броју опустеле северне крајеве Далмације, из којих су пред најездом Турака, бежали њихови становници. Срби су се уселили у Далмацију нарочито из Босне већ у 13. и 14. веку.
„По тврђењу епископа Милаша, постојала је у Сплиту све до 1185. године православна црква Успенија Богоматере, а манастир Св. Арханђела на Крки основан је као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, сестре Душана Силнога, још 1357, а године 1317. почео се градити манастир Крупа, помоћу доприноса српског краља Стефана Милутина и следећа два краља, Стефана Дечанског и Душана Силног“.
У 16. веку, православни Власи су населили Далмацију
Вињалић пише да су 1527. године Власи – Морлаци православне вере уселили у Далмацију. Већ тада се настојало да се покатоличе. Вредно помена овде је, да је од 1760. до 1765. године, у Голубићу, Плавну и Орлићу, био учитељ велики Доситеј Обрадовић.
Млетачка Република је престала постојати 17. октобра 1797. Аустрија се одрекла Ломбардије и Белгије, а као накнаду добила Венецију, Далмацију и Истру. Повремено је неке њене територије желела и Угарска. Затим је припала Французима до 1814, а Аустрији је коначно додељена бечким уговором од 1815. године и под њеном влашћу била све до краја великог Европског рата.
Константин Вучковић је завештао новац за осивање Матице српске
Французи су Далмацији учинили много доброга (организовали државну администрацију, пробили путеве, уредили луке, отворили школе, а православној цркви признали самосталност).
Богати трговац Константин Вучковић, пореклом из Дабра у Босни, је након смрти 1893. у Сплиту, завештао 160.000 форинти за оснивање Матице српске, која би употребљавала ћирилицу и ширила српску културу. Први часопис у Далмацији „Српско-далматински магазин“ изашао је из прве народне српске школе.
Гајев илиризам је примљен овде ванредно добро, јер је имао практичну заслугу да спасе Хрватску од Мађаризације. Матија Бан је проповедао сједињење Далмације са Хрватском и Славонијом, чему се противио Никола Томазео који је сматрао да је Србија та земља којој је суђено да ослободи Далмацију.
Далматински Срби су се противили окупацији Босне и Херцеговине
Наиме, Хрватска је толико векова била подложна хабзбуршкој монархији и он се плашио за далматинску историјску судбину. Цар Фрања Јосиф II је 1848. именовао бана Јелачића за намесника Далмације. Те исте године, Аустрија је успела да савлада револуцију у Бечу, а уз помоћ Русије, и у Мађарској.
Далматински родољуб др Ловро Монти је иступио са Сабора 1867. године, говорећи: „Шта могу Хрвати без Срба, ма и самој Аустро-Угарској? Посве мало, ја бих рекао ништа. Шта могу Срби без Хрвата? Што живо, али осакаћено тијело“.
И Милетић је остао веран најплеменитијој мисли братства између Срба и Хрвата. Цар Фрања Јосиф је 1875. посетио Далмацију и већ се тада говорило о окупацији Босне и Херцеговине, чему су се противили далматински Срби.
Оснивање „Српског братства“ у Сплиту
Гундулићев споменик је на иницијативу српске добровољачке омладине откривен 29. јула 1893. године. У Сплиту је на скупштини 6. августа 1897. године основано српско политичко друштво „Српско братство“. У октобру 1897. су из Беча у Београд пренесене кости Вука Срефановића Караџића.
„Том приликом Црвена Хрватска, орган дубровачких праваша, писала је ово: ’Вук Стефановић Караџић има ту заслугу да је у Срба хрватски језик подигао на ступањ књижевности. Он је међу Србе стануо увађати хрватски књижевни језик. Шта више: он (Вук) исти признаје да је језик, што га је узео, хрватски а не српски’ “(исто, страна 120).
У 1904. години настали су врло напети односи између Аустрије и Мађарске, јер су Мађари осетили потребу да нађу савезника у Хрватима, како би били јачи према Аустрији у борби коју су водили. Касније, пропашћу Аустро-Угарске монархије, др Мате Дринковић је на седници Народног већа Срба, Хрвата и Словенаца, у Загребу, 23. новембра 1918. рекао: „Ми не стварамо ни Велике Србе, ни Велике Хрвате, ни Велике Словеније, него велику, јаку и моћну југословенску државу.
Морамо ипак признати да је српска краљевина изашла у овом рату победницом, а ми да смо побеђени“ (исто, страна 179). Ове речи су казивале да су Хрвати, Срби и Словенци, који су били под Аустријом, ослобођени.
Долазак краља Александра у Сплит
Кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је 1925. посетио Сплит, а одушевљењу Сплићана није било краја.. „Првог децембра 1918. примљена је од Његовог Височанства наследника престола и регента Александра делегација загребачког Народног већа.
Др Анте Павелић, који је био на челу те делегације, прочитао је адресу којом је изјавио вољу и жељу да се земље, заступане од тог већа, присједине Краљевини Србији, и заједно са њим саставе једну јединствену југословенску државу“ (исто, страна 172). Тако је Далмација доживела своје потпуно ослобођење, уласком у састав Краљевине Југославије.
Срби су одиграли значајну улогу у културном и политичком животу на овом подручју
„Срби су били Срби и пре него што су примили хришћанство. Макарско приморје је живело као српска неретванска област у склопу немањићке државе. Кад су Неретвљани примили хришћанство, примили су га са Истока и постали су православни… …Покатоличила их је тек доцније Млетачка Република“. Дубровачка околина је раније исто била православна.
Овај историјски период у Далмацији био је обележен сталним сукобима националних идеја, борбом за језик, културу и политичку припадност, као и утицајима великих сила. Срби у Далмацији, било православни или католички, одиграли су значајну улогу у културном и политичком животу региона, оставивши дубок траг у историји.
