Споменко Гостић је једно од златним словима уписаних имена у нашој новијој историји. Мало срце великог јунака из Одбрамбено-отаџбинског рата заувек је престало да куца на данашњи дан. Није хтео да бежи од свога народа, од рата, бранио је својим животом свој родни праг и своје село. Све што је имао било је тамо, у Јовићима крај Маглаја, на Озрену, тамо му је и све остало што је имао. Док су други дечаци сањали снове, Споменко Гостић сањао је слободу. У тим сновима ниједна звер није могла да га застраши.
Рођен 1978. године у Маглају, Споменко Гостић је одрастао у скромним условима. Његово детињство обележило је развод родитеља када је имао девет година, након чега се с мајком преселио у Горњи Улишњак. Живот код баке Виде Митровић у селу донео му је мирније године, заједно са полубратом Драганом. Упркос изазовима које је носило одрастање уз насилног оца, Споменко је показивао вредност и храброст, нарочито у свом односу према коњима и спремности да помогне другима. Образовање је стекао у Основној школи „Сулејман Омеровић Цар“ у Маглају, до које је свакодневно пешачио кроз брда Озрена. Ратне 1992. године донеле су нове тешкоће; губитак мајке и почетак сукоба који су захватили и Горњи Улишњак. Споменко и његови сународници су се нашли у тешкој ситуацији, окружени и без довољно војно способних мушкараца да бране своје домове. Споменко се одмах прикључио војсци и стао на браник своје отаџбине. Са друге стране нису били само припадници Армије Босне и Херцеговине него и крволочни припадници вехабија из одреда „Ел Муџахедин“. Са Споменком је био и само годину дана старији дечак Славиша, и они су били распоређни као курири.
И данас бивши војници причају о храбрости Споменка Гостића. У току транспорта помоћи борцима, Славиша и Споменко су се суочили са изазовима услед лоших временских услова, сталног гранатирања и снајперске ватре, али њихови саборци нису никада остали гладни. Прво рањавање Славише и Споменка, била је назнака касније трагедије која није само задесила Споменка, него и читав народ тога краја. Једном услед намере да заштите коње од претераног напора, наишли су на неочекивану опасност – активацију противпешадијске мине, која је резултирала рањавањем два мала хероја. Славиша је задобио лакше повреде, док је Споменко први пут рањен у рату. Упркос овом инциденту, они су успели да доставе храну борцима.
Повратак у село није био крај њихових изазова. Томислав Томо Петернек, познати фотограф, забележио је тренутак одмора Споменка, што је допринело његовој препознатљивости ван региона Озрена. Интервју који је обављен са екипом Телевизије Нови Сад открило је Споменкову посвећеност и жртву у рату.
На жалост, Споменкова храброст и одлучност нису га заштитиле од трагедије. Током гранатирања положаја ВРС, он је тешко рањен и након тога је преминуо. Његов живот и жртва остали су упамћени кроз посмртно одликовање Медаљом заслуга за народ и кроз сећања оних који су га познавали.
Храброст из срца сијала је у очима. Тај сјај запамтили су сви који су га познавали. Бекство од рата за нашег наjмлађег вojника билo je кao кукавичлук и недостатак чaсти. Говориo je стариjимa да je кукавичлук побећи и издати свoj народ.
„Дете целог села. Био је весео, заинтересован за све. Прво помислим на његову младост и елан“, прича Споменков саборац Бранко Миливојевић.
– Драго ми је што има тако финих људи који се хоће побринути. Али ја кажем ипак док рат траје, ја одавде нећу.
– А зашто нећеш одавде?
– Ето зато што не могу напустити док год се не ослободи ово све.
Најмлађи страдали борац ВРС
Милион суза за тебе је малоСпоменко Гостић
(15.8.1978-20.3.1993) pic.twitter.com/OXRGzVvTsn— Севастократор (@Sevastokrator3) March 20, 2020
Ове речи су ванвременске, а изговорио их је Споменко Гостић који је дао живот за Српску. Своје огњиште у Јовићима крај Маглаја бранио је до последњег дана. Како се воли и чува своје, показао је и генерацијама после.
Постхумно одликован Споменко Гостић био је један од најмлађих бораца Војске Републике Српске који је погинуо 1993. када је имао само 15 година.. Имао је могућност да се извуче, али је Споменко Гостић одабрао да да живот за Републику Српску како би нараштаји и будуће генерације опстале и како би Република Српска живела. Ми млади треба да имамо у виду, тј. генерације које долазе, да је Споменко један храбри дечак, који је пре свега дао свој живот за нашу отаџбину, нашу Републику Српску.
