Термоелектрана-топлана Винча, познатија као спалионица отпада, има проблем са количином смећа које се довози у то постројење са територије Београда.
Како се показало, расположиви простор за одлагање отпада који је требало да буде довољан за наредних 25 до 30 година, биће попуњен већ за 12 до 15 година. Поред тога, због нерешене примарне селекције отпада, у Винчу одлази онај лошег квалитета и све количине се спаљују у складу са капацитетом, уместо да се спаљује само онај отпад који не може да се рециклира.
У Центар за управљање отпадом у Винчи, јавно комунално предузеће Градска чистоћа је у 2022. години допремило око 625.000 тона комуналног отпада. У 2023. години око 635.000 тона. То је око 25 одсто више него што је предвиђено Уговором о јавно-приватном партнерству (510.000 тона годишње).
Потребно смањење стопе отпада
Термоелектрана-топлана Винча пројектована је за спаљивање 340.000 тона отпада, док је према Уговору планирано да се на депонију годишње одлаже 170.000 тона комуналног отпада, објашњавају из компаније „Бео Чиста Енергија“ која води ово постројење.
„Количина отпада који се депонује је перспективно требало да се смањује са порастом стопе издвајања отпада који може поново да се искористи у ланцу циркуларне економије, али су позитивни ефекти унапређења инфраструктуре за примарну сепарацију отпада и напора града Београда да системски унапреди поштовања принципа хијерархије отпада и циркуларне економије у сенци значајно виших количина комуналног отпада које генеришу становништво Београда и пословне активности“, наводе за Нову економију у тој компанији.
Тако је у току прошле године у фази тестирања, Винча спалила 146,5 хиљада тона комуналног отпада, док је на депонију одложено око 490.000 тона.
Грејање „зеленом енергијом“
Енергија која је произведена спаљивањем, преусмерена је почетком марта у топлану „Коњарник“, када је и почело са радом постројење за преузимање топлотне енергије, тако да су се грађани овог дела Београда огрејали, како је наведено, „зеленом енергијом“.
“Овде је важно напоменути да је предуслов за термичко третирање комуналног отпада (спаљивање) био успостављање исправног рада система за пречишћавање димних гасова и да је током свих тестирања овај систем био у потпуности функционалан односно да су емисије штетних гасова у атмосферу биле увек у опсегу дозвољених емисија”, навели су из Бео Чисте Енергије у одговору Новој економији.
Приликом повезивања топлане Коњарник на ово постројење, члан Привременог органа Града Београда Никола Никодијевић рекао је да се показало да је отпад вредан ресурс и да „почињемо и да користимо савремене технологије и чувамо животну средину“.
Топлана „Коњарник” је пуштена у рад 1976. године и њена укупна инсталирана снага је 311 мегавата, док ће преузимањем топлотне енергије из “спалионице” смећа у Винчи ова топлана убудуће имати додатних 56,5 мегавата топлотне енергије.
Из овог топлотног извора греју се потрошачи из делова општина Врачар, Звездара и Вождовац, а вредност инвестиције је 23,5 милиона евра.
Електрична енергија за око пет одсто домаћинстава
Како су навели из Винче, „термоелектрана-топлана је пројектована тако да ради “нон-стоп”, а да при пуном капацитету производи 30,24 мегавата струје, док се у зимском периоду, када се испоручује до 56,50 мегавата топлотне енергије Београдским електранама за потребе даљинског грејања, производња електричне енергије смањује до 22 мегавата“.
“Произведена енергија оријентационо задовољава потребе снабдевања електричном енергијом за око пет одсто домаћинстава и топлотном енергијом око 10 одсто просечних домаћинстава Београда”, навели су из Бео Чисте Енергије.
Како је настало постројење за спаљивање отпада и треба ли нам још једно?
Град Београд је још у септембру 2017. године потписао уговор о јавно-приватном партнерству на 25 година са јапанско-француским конзорцијумом који чине француска Веолиа, јапански ИТОЦХУ и паневропски фонд МАРГУЕРИТЕ из Луксембурга.
Тако је и настало предузеће Бео Чиста Енергија која управља постројењем, а која је одговорна за пројектовање, изградњу, финансирање и управљање новим центром за управљање отпадом у Винчи у циљу пружања услуга одлагања и третмана комуналног и грађевинског отпада.
Професор на Машинском факултету у Београду Александар Јововић рекао је за Нову економију да је првобитни план управљања отпадом у Београду 2010. године био замишљен тако да трећина отпада одлази на сепарацију односно да се издвоји као рециклабилна, трећина да се претвори у гориво које ће се онда сагорети и трећина да долази на депонију.
Није спроведен план
Међутим, 2019. године план је морао да буде ревидиран јер Град Београд план примарне сепарације отпада према којем грађани сами треба да одвајају отпад „никада није успео да спроведе“.
„Имали смо идеју 2010. године да постројење за сагоревање буде сагоревање горива из отпада, а онда су међународну консултантни, колико знам, изменили мало предлоге, јер су схватили да отпад неће бити сепарисан и да ће не сепарисан ићи на сагоревање. То постројење сагорева највећим делом сав отпад, углавном какав се и достави од стране Јавно комуналног предузећа“, казао је он.
Како је додао, за сада се мала количина отпада раздваја, али је потребно да се раздваја више, па је тако у важећем плану управљања отпадом предвиђено и постављање рециклажних дворишта и изградња трансфер станица које ће служити за почетна раздвајања.
Али висок степен сепарације и рециклаже не можете да постигнете без примарне сепарације. Кад отпад замуљате једном у камиону, контејнеру и стрпате га негде, из тога се више не може много извући, казао је Јововић.
Додао је да оператер у Винчи сада има проблем са количином отпада, јер је његов капацитет за спаљивање 340.000 тона отпада годишње, а да је отпада сада много више – 620.000 тона.
„Када је пројекат започет, град је имао 510.000 тона комуналног отпада, а сада већ генерише 620.000 тона. То значи да сада скоро још толико остаје отпада који ће отићи на депонију која није предвиђена да прими такав отпад. То значи да ћете имати проблем убрзо да се депонија брзо попуњава или да вам је потребна друга линија за сагоревање да би се отпад некако употребио“, каже Јововић.
Недовољни капацитети
Из постројења у Винчи, рекли су да ће расположиви простор за одлагање отпада који је требало да буде довољан за наредних 25-30 година, бити довољан за свега 12-15 година, узимајући у обзир актуелне количине комуналног отпада који се одлаже.
„Бео Чиста Енергија анализира читаву ситуацију и припрема предлог, који ће бити ускоро представљен градским властима, а који би примарно требало да се базира на изградњи центра за рециклажу отпада и потенцијално још једне термоелектране-топлане на комунални отпад у саставу комплекса депоније у Винчи“, навели су из компаније.
Предлог ће се, како су додали, у основи базирати на повећању издвајања компоненти из комуналног отпада које се могу поново искористити у ланцу циркуларне економије, повећању капацитета за термички третман отпада и производњи енергије из отпада, што би омогућило приближавање Београда ситуацији када се „нула“ тона отпада одлаже на депонију, а што је и крајњи циљ многобројних препорука Европске уније које се односе на поступање са отпадом и изградњи циркуларне економије.
„Реализацијом овог плана емисије штетних гасова са простора депонованог отпада би биле сведене на минимум или ‘нулу’, а Београд би добио нове мегавате енергије из обновљивих извора. План Бео Чисте Енергије базира се на принципу максималног елиминисања негативних утицаја депоније на квалитет животне средине и максималног искоришћења комуналног отпада за производњу енергије чија потрошња такође расте са побољшањем економских услова живота у главном граду Србије“, додају у овој компанији.
Отпадне воде и даље у Дунав
Професор Машинског факултета у Београду Александар Јововић подсетио је да је конзорцијум који је преузео депонију у Винчи, значајно ремедирао стару депонију, тако да ће опасности од пожара, загађења вода и земљишта бити минимизирана.
Како је казао, депонија у Винчи, из 70-их година, била је једна од највећих несанитарна депонија на свету, једина таква у Европи. Сада је депонија затворена и прекривена како се отпад са ње не би разносио.
„Депонија у Винчи није имала подлогу па су процедне воде ишле у Дунав, ићи ће и даље једним делом, јер депонија нема фолију испод, а сувише је велика да би се на њој могло било шта такво урадити“, казао је Јововић.
Додао је да је јако тешко увести стандарде понашања у локалне заједнице, јер то захтева велики труд али и доста сукоба јер је „грађане потребно натерати на неки ред, што се ради и казнама и пропагандом и подстицајима“.
„Фабрике у Србији и дан данас чувају свој опасни отпад или у најгорем случају га извезу. Србија је два пута добијала новац од Европске комисије за постројење за опасни отпад, али је тај пројекат два пута пропао јер нико није желео то да ради. Ми бисмо волели да производимо отпад, али да га неко други реши. У Европи је и то било могуће до пре одређеног времена, али сада то није могуће јер Европа изискује да свако сам реши свој отпад“, рекао је он.
Нема рециклажних центара
За сада у Београду не постоје рециклажни центри, али се планирају две трансфер станице од којих ће једна бити на Новом Београду.
„У систему управљања отпадом транспорт је јако велика ставка, јер то доста кошта. Трансфер станице су саставни део свих озбиљних система управљања отпадом. Замишљено је да се на трансфер станицама поставе траке за сепарацију отпада и то ће бити један степен издвајања. Оно што ће се градити јесу и рециклажна дворишта где ће грађани моћи да донесу непотрошена уља, батерије, акумулаторе и друге ствари како они не би завршили у комуналном отпаду“, рекао је он.
На питање да ли Бео Чиста Енергија има неких проблема са спаљивањем отпада с обзиром на то да се на депонији налази отпад различитог порекла, одговорили су да се раније испоручен и одложен отпад, не користи као гориво за термоелектрану-топлану Винча.
Казали су да се у Центар за управљање отпадом свакодневно испоручује неопасан комунални отпад са 15 београдских општина и усмерава у део неопходан за рад постројења, док се преостале количине одлажу на депонији.
“Повремено се дешава да уочимо отпад који је забрањен да се испоручује и такав отпад се ни не прима. Уколико нешто од забрањеног отпада ипак стигне до депоније, постоје процедуре како се са таквим отпадом поступа којих се и ми и ЈКП Градска чистоћа придржавамо”, навели су из компаније.
Додали су и да се сагоревање отпада врши на врло високим температурама и да се остварује такозвано “потпуно сагоревање” свих градивних елемената отпада, а да високо ефикасан систем за пречишћавање димних гасова обезбеђује да се у гасовима који напуштају димњак електране, штетни гасови налазе у дозвољеним концентрацијама.
Да ли су спалионице заиста еколошки потез?
На питање да ли су спалионице заиста „еколошки прихватљиве“, професор Јововић је рекао да је то питање у вези којег се већ годинама води дебата и да није лако стати ни на једну ни на другу страну и дати прецизан одговор.
„Отпад је комунални проблем пре свега и мора некако да се реши. Добро је ако он може да се искористи за нешто корисно, а термика је врло солидно решење. Оно није најбоље решење, јер је много боље када све рециклирате, прво сепарација па рециклажа, али је термика један од веома прихватљивих потеза. Данас се на територији Европе спали око 70 милиона тона отпада годишње што је три пута више у односу на 1995. годину“, рекао је Јововић.
Како је истакао, постројења за спаљивање отпада су раније сматрана у потпуности „зеленим“, али се прича временом мењала јер се део отпада који је фосилног порекла (пластика на пример) не може третирати као „зелен“.
Додао је да постројења за спаљивање отпада значајно доприносе смањењу емисије гасова са ефектом стаклене баште у оном делу где се сагоревају биогене компоненте односно све оно што би било зелено или оно што није потекло из фосилних горива као што је рецимо, папир или картон.
„Не можете да, када спалите производ од гуме да кажете да је он зелен или да је једнак као када спалите неки део који је пореклом биомаса“, казао је професор