У најновијем наступу на тв „Е“, хрватски европосланик Томислав Сокол, по свему судећи гласноговорник бриселске дубоке државе, поново је ударио на све што је свето српском народу у Црној Гори. На мети му се овога пута нашла Српска православна црква – институција која вјековима чува вјеру, културу и идентитет нашег народа.
Као да га је обузео дух Ранка Кривокапића, Сокол је кренуо у низ запаљивих тврдњи, упирући прст у Цркву као „највећи проблем“ у Црној Гори. Наравно, ова теза долази од човјека који у Бриселу сједи у фотељи, али очигледно добро познаје терен, судећи по количини агресије коју усмјерава ка СПЦ.
„Шверц“ демократија и гријех
Соколу не смета то што се Црна Гора годинама налази под утицајем сумњивих интересних структура, него му смета СПЦ – једина институција која је остала уз свој народ и у најтежим временима.
Њега не узнемиравају криминалне афере, тајкунски утицаји, приватизационо пустошење или неуставна дјеловања разних „грађанских“ пројеката. Њему сметају литије. Мета је опет и изнова она иста Црква која није пристала да буде подређена политичким центрима моћи – било у Подгорици, било у Бриселу.
Оптужбе без доказа – класични евроцентрични напад
Сокол се није либио да СПЦ оптужи за „великосрпску политику“, наводећи да је она „узрочник“ проблема у земљи. Занимљиво, при томе ни једном ријечју не помиње како су управо представници тзв. грађанског блока у више наврата подстицали подјеле, дискриминисали вјернике и отворено се залагали за разарање уставног поретка.
Да ствар буде апсурднија, Сокол говори о „малигном утицају“ СПЦ и „московским везама“, као да се ради о неком страном агенту, а не о домаћој, традиционалној цркви која има више вјерника у Црној Гори него све остале вјерске заједнице заједно.
Црна Гора по мјери Брисела
Јасно је да Сокол и његови налогодавци не желе Црну Гору у којој ће народ одлучивати. Они желе контролисану државу, без духовног упоришта, без историјског памћења, без слободне воље. Желе Црну Гору у којој ће се од Брисела тражити дозвола за сваку одлуку – па чак и за то ко има право на држављанство.
Његов страх од измјена закона о држављанству показује суштину – они се плаше демократије. Плаше се могућности да Срби, који су реалан и неодвојив дио Црне Горе, добију једнака права. За њих је то „крај државе“, јер, заправо, за њих држава постоји само ако је једнонационална, једноумна и антиспрска.
Агресивни евроцентризам као нова пријетња Црној Гори
Из Соколовог иступа јасно је да одређени кругови унутар ЕУ не желе праву, демократску и суверену Црну Гору. Њихова визија се заснива на идеолошкој чистоћи и поништавању свега што долази са истока.
СПЦ је за њих непријатељ, не зато што је проблем, већ зато што не слуша. А у времену када је слободна мисао највећи грех, чини се да је СПЦ остала један од посљедњих бастиона отпора глобалном диктату.
Док Сокол упозорава на „Бјелорусију на Медитерану“, поставља се питање – Није ли прави проблем то што се жели створити „Брисел на Балкану“?
