Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи
Без обзира на стварност да су Срби балкански народ коjи jе у 20. веку наjвише пострадао, чињенице о томе се немилосрдно потиру па чак и негираjу. Таква константа у нашем друштву изнудила jе код српских интелектуалаца покрет за оснивањем Мемориjалног центра за српске жртве.
Проф др Смиља Аврамов за КМ Новине о овоj инициjативи, и jош jедном центру коjи би се са овим градио паралелно а био посвећен српским великанима науке коjи су не само оставили траг већ променили начин функционисања људског друштва уопште, каже да би тако комплетирана слика о нама променила начин гледања на српско национално питање и нашу улогу у светским догађаjима.
„Покренули смо акциjу да се формира мемориjални центар и то „Мемориjални центар за српске жртве у 20 веку“. Ја сам обишла 14 таквих центара за сећање не геноцид, колико их постоjи у Европи, ни у jедном се не помињу Срби. Једино у Јад Вашему и то на jедном месту, нешто безначаjно. То jе jедно, друго ниjе геноцид над Србиjом почео ’41., ми смо доживели три погрома у прошлом веку. То све треба сакупити на jедном месту“ каже jедна од наjцењениjих интелектуалаца у Србиjи данас. Она обjашњава да оно што сада можемо и делимично чинимо да то прикажемо свету, никако ниjе довољно.
„Када дођу странци, то што им ми вербално обjаснимо или евентуално организуjемо неки округли сто, то оде у ветар, то се заборави“ каже она. Зато би Мемориjални центар као што jе Јад Вашем коjи би био посвећен Србиjи, био од великог значаjа.
„Имала сам разговоре са Јевреjима где смо причали о томе шта са Старим Саjмиштем? Они су врло организовани и имаjу пара па су предложили да ту буде Мемориjални центар jевреjских жртава. Рекла сам да jе то немогуће jер знамо колико jе ту Срба страдало. Ја не оспоравам jевреjске жртве, jа се њиховом народу дивим што су толико ревносни и што не заборављаjу своjе страдале. Ја им одаjем поштовање за то. Рекла сам да ћемо ми у том мемориjалном центру сигурно имати оделење коjе ћемо им посветити али не можемо више негирати српске жртве jер то већ иритира Србе!“ изричита jе Аврамова.
Ових дана jе у припреми организациона конференциjа на коjоj ће бити утврђен начин и метод спровођења ове замисли у реалност.
„Сазваћемо конференциjу и све оне коjи су заинтересовани за таj проблем, да утврдимо методологиjу и коjим путем ићи даље, да их мало повежемо. Да наjпре добиjемо одобрење наших власти и обезбедимо материjална средства и тако даље. Дакле, ми смо у припремноj фази и све то треба урадити у току овог месеца. Томе треба дати публицитет и то jе jедна ствар а друга коjу покрећемо а исто jе тако значаjна jер ево имали смо негде недавно дилему где ћемо положити пепео Николе Тесле, па jе ту било и неукусних полемика са Хрватима, знате… Ми смо у „Светозару Милетићу“ предложили да се на видно место у Београду изгради jедан Партенон коjи би био посвећен наjвећим српским научницима Тесли, Миланковићу и Пупину, попут оног у Паризу. Када би сте ви имали jедан такав Партенон где би сте визуелно предочили шта jе српска наука дала светскоj цивилизациjи онда би се, мислим, мало другачиjе гледало на српско питање. Те две ствари би се развиjале паралелно jер се оне међусобно не искључуjу“ каже Аврамова о jедном од наjзначаjних подухвата на пољу самопоштовања и очувања достоjанства и за наше жртве и за српски народ уопште.
Она наводи да за оснивање Мемориjалног центра постоjи велика заинтересованост код српске диjаспоре па jе неопходно и сам организациони састанак припремити „врло солидно“.
Такође, у ову идеjу коjа ниjе гест декларативне и банализоване вредности на нивоу вербалног конзумирања у свакодневне сврхе већ истинске националне потребе и свевременог значаjа, може се укључити свако ко то заиста жели. Начин на коjи ће моћи да помогне њено остварење, већ ће се временом указати за сваког по његовим способностима и могућностима и сигурно ће то бити значаjан допринос сећању на све оне коjи су у веку иза нас дали своjе животе или страдали само зато што су Срби и православни. Осим њих сећаћемо се и свих оних коjи су свету можда и немерљиво помогли да технолошки напредуjе а уз основну карактеристику за велике српске научнике, не нудећи опциjу злоупотребе истог.
Свету морамо показати да су имена страдалих из српског народа увек на списковима оних жртава коjе су биле на страни хуманог, часног, достоjанственог дела људског рода наспрам оних коjи су долазили из „цивилизованог“ света а са собом доносили пустош и свирепости надмашуjући често и наjгоре међу варварима.
Неопходно jе сећати се и указивати им поштовање и захвалност а тако и научницима попут Тесле, Миланковића и Пупина коjи су своjим залагањем оваj свет учинили бољим за живот а на понос српском роду из кога су потекли. То би помогло свету да схвати да jе однос према српском питању уистину однос према човечанству и оном хуманом што оно у себи подразумева али га не гаjи баш увек.
