Завршивши Житије Светога Симеона, Свети Сава је на крају додао један кратак величанствен поговор, песму у прози „Слово о уму“, пуну метафора и симбола. Песма која је настала између 1199. и 1208. увела нас је у девети век српске поезије.
Слово о уму
Наш ум да буде
на небесима у гледању,
на красотама рајским,
у становима вечним,
на анђеоским зборовима,
у животу онде…
Какво ли ће ту бити збориште
од мноштва људи
од Адама до свршетка!…
Ради тога нам,
драга браћо моја,
треба туговати
и замишљати се у овом животу
као они који су изван света,
као они који имају живот
на небесима.
Књижевни рад Светога Саве
Са књижевнообликованим и записаним мислима Светог Саве, српска књижевност постала је равноправни члан књижевног живота православног словенског света и настојала је да ухвати корак византијско-словенске литературе, у којој види језгро своје стваралачке поетике.
Велика улога зачетника српске књижевности приписује се Светом Сави, стога његов двојаки значај јесте у томе што је творац самосталне Српске цркве и самосталне српске књижевности. На тим темељима слободе и самосталности градио је путеве од изузетног значаја за Србију, Србе и њихов интегритет и идентитет.
Када се конкретније говори о књижевном раду Светог Саве, потребно је истаћи да његова књижевна основа лежи у ранохришћанској, византијској и старословенској књижевности, али његове књижевне изворе треба тражити и у литургијској књижевности.
Житије Светог Симеона
Сава је житије почео да саставља одмах после смрти Св. Симеона 1199. године, а завршио га је 1208. у уводу Студеничког типика. Иако је по обиму мало и скромно, Савино дело се одликује лаким и живим излагањем, јаким драмским описима и проживљеном осећајношћу.
Житије Светог Симеона представља једно од најранијих и најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности. Језик је непосредан и једноставан, без претеране реторике, у коме се препознаје близак сведок и сапутник, учесник у животу Светог Симеона.
Житије Светог Симеона, као и живот његовог сина Светог Саве, били су кључни у утемељивању српске цркве и монашке традиције. Свети Симеон је канонизован у 13. веку, а његове мошти су пренете из Хиландара у Србију, где су постављене у манастиру Студеница, што је био знак његовог важног места у историји Српске православне цркве.
Оно није само духовни текст већ и кључни историјски документ који осветљава живот једног од највећих српских владара, као и његову улогу у изградњи српске државности и духовности.
