Када се доживи тако велики пораз, као што је пораз наше репрезентације од Финске у осмини финала овогодишнег Европског првенства, обично свако помисли да има право да се прави паметан. Сећам се тако, рецимо, једног надобудног новинара који је својевремено, након катастрофе у Новом Саду (пораз у четвртфиналу ЕП од Француске, 2005. године) сугерисао тадашњем нашем селектору Жељку Обрадовићу, да је у тактичком смислу застерео, на шта му је Обрадовић врло јасно казао да о тактици неће да прича, зато што тај новинар о тактици једноставно нема појма. Што је наравно, тачно.
Са друге стране, међутим, постоји и једна занимљива изјава Гордона Херберта, бившег немачког селектора, који је казао да култура (тима) увек побеђује тактику, што је, такође, тачно.
Култура неког тима је све оно што се не може изразити статистиком: то су међусобни односи играча, затим однос према игри, симболичко место које тим/репрезентација заузима у односу на друге тимове или репрезентације, а које зависи не само од тренутног квалитета, већ и од родослова тима/репрезентације.
Неке репрезентације имају своју културу, али те културе нису превише релевантне; неке, рецимо, подразумевају да селектор репрезентације не мора да има искуства у вођењу кошаркашких клубова, ако има одговарајућу партијску књижицу; неке подразумевају могућност да се сиђе са најнижег места на победничком постољу, ако им се не допада шампион.
Наша култура
Српска кошаркашка репрезентација, и поред овог пораза, наравно, има своју кошаркашку културу, која је, уз Шпанију, чини референтном тачком европске кошарке. Иако већ 20 година не можемо да освојимо злато, ми се увек налазимо ту негде, око врха, са осам медаља у 21. веку, које смо освајали на првенствима Европе, светским првенствима и олимпијским играма.
То доказују и коментари људи који нам, по природи ствари, нису баш превише наклоњени. На једном од сајтова наишао сам тако на занимљиву дискусију двојице људи од којих је један, под утицајем фрустрација због неуспеха сопствене кошаркашке репрезентације, казао да су Срби однедавно нешто у кошарци, на шта му је његов сународник узвратио да смо ми нешто у кошарци још од времена када су нам скинули санкције – дакле, од 1995. године (а били смо нешто у кошарци и пре, у некадашњој заједничкој држави).
Бити референтна тачка европске кошарке значи отприлике ово: без обзира како ће Турска проћи на овом ЕП, неки турски играч ће моћи да својим синовима или унуцима каже да је на европском првенству добио српску кошаркашку репрезентацију, јер већ и то нешто значи. Зато све европске репрезентације, а посебно оне које нису у самом врху, утакмицу против Србије доживљавају као посебну утакмицу. Неретко се дешава да је степен психичког трошења наших противника толико велик, да после тога, практично, више не могу да играју: пример за то је Италија, која нас је добила у неколико последњих утакмица, али ниједну од тих победа није претворила у медаљу.
Управо због статуса кошаркашке велесиле, за Србе је у кошарци смислено само злато. То, наравно, звучи искључиво, па чак и сурово, али то је цена играња за највеће репрезентације света, а играти за српску кошаркашку репрезентацију значи отприлике исто што и играти за фудбалску репрезентацију Бразила, или пак, за јужноафричку рагби репрезентацију: у побројаним случајевима, спорт није забава или разонода, већ има готово ритуалну, мистичну улогу кохезивног елемента који повезује народ.
То што смо деценијама у врху европске кошарке (без обзира на повремене катастрофе) последица је основне црте наше кошаркашке културе, а то је одбрана. У томе се разликујемо од неких других репрезентација. Примера ради, иако су у својој историји имали и врхунске центре, прва асоцијација за кошаркашу репрезентацију Литваније јесте шут за три поена. Идеал литванске кошаркашке културе је спектакуларна размена тројки на обе стране паркета, у којој Литванци на крају увек дају једну тројку више.
Иако већ 20 година, не можемо да освојимо злато, ми се увек налазимо ту негде, око врха, са осам медаља у 21. веку
Дакле, литвански љубитељи кошарке маштају о литванској репрезентацији као савршеној машини за давање тројки. Међутим, ако се у језгро кошаркашке културе постави шут за три поена (или прецизан шут, уопште), онда се мора живети и са последицама такве културе: има дана када шут иде, али има дана и када стане. Литванска кошаркашка репрезентација има историју шутерских тренутака, али и оних других тренутака, када је дуго година остајала без медаља. Сем тога, иако је у својој историји имала велике играче, Литванија никада није имала плејаду великих кошаркашких тренера.
Насупрот томе, српску кошаркашку културу је одувек одликовала идеја разноврсне кошарке (и унутрашња игра и спољашња игра, и игра у транзицији, и позициони напад). У таквој игри, тренери личе не диригенте симфонијског оркестра у коме сваки члан подједнако има слободу да нешто импровизује, али не по цену урушавања целине.
Зато није ни случајно што је, поред великих играча, српска кошаркашка култура створила и велику тренерску школу, и што је њен родоначелник, чувени професор Александар Николић, вођење кошаркашког тима упоредио са стварањем уметничког дела. Ако је идеал српске кошаркашке културе кошарка као уметност, онда није чудно што се у темељу таквог кошаркашког идеала налази идеја одрицања и жртвовања. А одрицање у кошарци значи играти одбрану. Српски љубитељи кошарке су зато одувек имали специјално поштовање за пожртвованост играча у одбрани и његову спремност да у борби за лопту одере оба колена.
Унутрашња равнотежа
Врхунска одбрана тражи две ствари: прва је равнотежа унутар тима. Ако се погледа наша прва петорка из 1995. године, (Ђорђевић, Даниловић, Бодирога, Паспаљ, Дивац) видеће се једна савршено успостављана равнотежа. Познато је да су приватни односи између Даниловића и Ђорђевића у то време били напети (ако су и постојали), али су на терену и један и други су подједнако водили репрезентацију, јер тада у Србији готово да нико није знао што значи скраћеница МВП.
Са друге стране, за Бодирогу се већ тада знало да ће у будућности бити вођа репрезентације, па самим тим није ни могао да буде епизодиста у спољној линији, док је Дивац и својим НБА рејтингом и улогом ,,лепка” у свлачионици остварио равнотежу са целом спољном линијом. Најзад, остао је Паспаљ, који је у том тренутку био већ у великом паду форме, па је постојала опасност да се наша петорка перцепира као спој четири врхунска играча плус пети играч.
Да се то не би догодило, Паспаљ је добио капитенску траку, што га је симболички изједначило са остатком прве петорке. Око те групе играча, између којих је владала унутрашња равнотежа, могуће је онда било сакупити и остале играче, који су се трудили да докажу да разлика између прве петорке и друге петорке није толико велика. Последица: добили смо тим у коме нико ништа није очекивао од других, већ пре свега од себе, што је укључивало и спремност на жртву, да би се све те индивидуалне спремности за жртвовање, спојиле у једну колективну.
Наша игра на ЕП у Атини – изузев, наравно, последње, митске утакмице – можда није била најлепша, јер се уметничко дело не може створити баш свакога дана, али се у њој увек могла видети жеља за жртвом и одрицањем: ако се сваког дана није могао дати кош више од противника, увек се могло учинити да се прими кош мање.
Тако долазимо до друге компоненте наше кошаркашке, а то је ратнички дух. Ратнички дух је способност тима да једном временском интервалу одигра низ утакмица боље него што му допушта његов квалитет или тренутна форма. Овај дух настаје онда када екипа има осећај да не може да победи противника само на тзв. ,,суви квалитет”, већ мора да га надмаши енергијом и фанатизмом.
Дакле, да би се победило, није довољно да сваки играч испуни свој задатак, односно да игра онолико добро колико може да игра: потребно је нешто више од тога – да надмаши себе. Зашто да надмаши себе? Па зато што ратнички дух, за разлику од олимпијског духа, не сматра да је важно учествовати, или зарадити новац, што налаже дух спорта као бизниса: за ратнички дух важно је само да се освајају колективни трофеји.
Ово се може разумети кроз историјску аналогију са зимом 1915. године, када се српска војска, после слома фронта, нашла на Косову, гоњена од стране Немаца и Аустријанаца, док су је на боку чекали Бугари. Рационалност је налагала капитулацију и збиља, велики број српских војника је самостално и самовољно капитулирао, односно дезертирао, враћајући се у своја окупирана села и градове да служи окупатору. Међутим, значајан број српских војника је у том тренутку ипак превазишао себе (односно дух рационалности и капитулације у себи) да би кренуо у непознато – преко Албаније, до Грчке. Једино што су на том путу имали био је ратнички дух.
Ратнички дух
Српска репрезентација која има у себи ратнички дух не мора да увек освоји неко првенство, јер разлика у квалитету у финалима може да буде толико велика, да фанатичност и вишак енергије који се улаже у утакмицу са наше стране не може да ту разлику у квалитету компензује. Сем тога, могуће је да и неке друге репрезентације, попут Словеније, у финалу ЕП 2017, или Немачке, у финалу СП 2023, одиграју своје утакмице ратнички, јер су те утакмице за њих заиста и биле историјске.
Међутим, ако није увек довољан за злато, ратнички дух је увек био довољан за то да српска кошаркашка репрезентација не губи нокдаун утакмице од лошијих екипа. А нисмо их губили зато што смо, захваљујући том духу, могли да им парирамо у енергији, жељи и фанатизму, док је квалитет био на нашој страни. Тај ратнички дух је чинио да се у једном тренутку утакмице у њој појави наша непробојна, гранитна одбрана која је спречавала да објективно лошије екипе против нас погађају серије тројки у високим процентима. Епилог би после тога увек био исти: ми бисмо се спремали за следећу утакмицу, а они за одлазак на аеродром.
Прича о унутрашњој равнотежи у тиму, и ратничком духу који на тој равнотежи настаје, даје нам објашњене за један, на први поглед необјашњиви парадокс: како је, наиме, могуће да српска кошаркашка репрезентација без Јокића – најбољег играча на свету – може да освоји сребро на ЕП и СП, док без Богдановића, који је много слабији играч од Јокића, не може да освоји ништа.
Проблем је у томе што без Јокића, а са Богдановићем наша репрезентација губи велики део свог квалитета, али задржава унутрашњу равнотежу између играча: иако је Богдановић најбољи играч у том саставу, сви знају да он сам није довољан да донесе победу, па остали играчи осећају да могу да победе само као тим, и само онда ако надмаше себе – тако смо рецимо, и добили Канаду у полуфиналу СП у Манили: помоћу ратничког духа, а не (само) квалитета. То је и разлог зашто наше репрезентације без Јокића можда нису увек биле превише ефикасне или спектакуларне, али су зато играле много снажније одбрану, јер су играчи знали да, без Јокића, само тако, са фанатичном одбраном, могу да победе противника.
Богдановић и Јокић заједно, стварају једну врсту унутрашње равнотеже: Богдановић је капитен и бек, Јокић најбољи играч на свету и центар. Заједно чине спој, око кога се онда групише остатак тима, који затим има и квалитет, али услед те равнотеже може да има и ратнички дух који се испољио у утакмици против Американаца, у полуфиналу ОИ 2024. Међутим, без Богдановића, који повезује Јокића и остале играча, унутрашња равнотежа се губи, јер на једној страни остаје Јокић, а на другој остали.
Ратнички дух је увек био довољан за то да српска кошаркашка репрезентација не губи нокдаун утакмице од лошијих екипа
Репрезентација престаје да се перцепира као тим, и почиње да личи на НБА франшизу у којој се разликују мегабогате мегазвезде и њихови слабије плаћени помагачи. Пошто се такве франшизе врте око мегазвезе, тимски дух се губи, јер играчи не очекују да ће победити као тим, већ да ће их до победе довести њихова мегазвезда (или мегазвезде ако их имају две или три).
То се управо десило са нашом репрезентацијом после повреде Богдановића: нама нису недостајали кошеви (против Турске смо дали 90, а против Финске 86) нама је недостајала унутрашња равнотежа и ратнички дух. Пошто их нисмо имали, Турци су се против нас осећали као на некој елитној стрељани на којој се уз шут за три поена служи и коктел по жељи, док су Финци имали 20 офанзивних скокова (!?) чиме су, недвосмислено надмашили сами себе (јер су до тада имали просек од неких 14 скокова).
Промена приступа
Притом, за распад унутрашње равнотеже није крив Јокић. Напротив, мислим да у историји светске кошарке није постојао најбољи играч на свету који је толико одбијао да буде мегазвезда, као што то одбија да буде Јокић.
Чињеница да није хтео да даје било какве изјаве за српске медије током првенства, није била ствар надмености, колико жеље да својим медијским одсуством сачува идеју тима као целине, у коме је он само један од играча; такође, све време шампионата се видело да није дошао на ЕП да би јурио индивидуални учинак и такмичио се осталим НБА звездама ко ће бити МВП. Напротив, потпуно се подредио тиму, а на крају, када се погледа статистика, види се да је испунио све што се од њега тражило.
Проблем је у нечем другоме: ми смо данас заборавили зашто је и како уопште настала српска кошаркашка култура. Подсетимо се: студијски боравак професора Николића у Америци имао је два циља: први, да се прикупе нова знања, и други још важнији, да се осмисли нови и другачији, концепт кошарке који би могао да се супротстави атлетској доминацији америчких играча.
Тако је настао ратнички дух: ако је тело физичко слабије од противничког, у њему мора да има више духа да би се та слабост надоместила; ако је у НБА могуће имати пристојну каријеру без иједног трофеја, јер каријеру, на крају крајева, одређује индивидуални учинак који се преводи у величину уговора, онда каријера у српској кошаркашкој култури зависи управо од броја трофеја, који се заједнички освајају. (То је можда и разлог зашто играч као што је Бодирога никада није ни одлазио у НБА лигу, док се Даниловић тамо релативно кратко задржао – обојици су били важнији трофеји са клубовима у којима су играли, него да од своје кошаркашке вештине максимално профитирају).
НБА култура
Данас има много људи у Србији који воле кошарку, али који више немају додир са српском кошаркашком културом. Њихову перцепцију кошарке одређује НБА култура у којој главну реч воде мегазвезде и зато је статистичко такмичење за титулу МВП-а (,,најкориснијег играча”) занимљивије од такмичења за шампиона лиге, јер у финалу може да игра и нека франшиза без мегазвезда, а у чему је онда смисао гледања таквог финала?
Да су и наши људи прихватили овакав однос према кошарци сведоче само два примера: први је скандирање ,,МВП” када год би се Јокић нашао на линији слободних бацања и тишина када би се нашао било ко други (зашто не ,,Србија” када би слободна бацања изводио било који играч?).
Други пример: бројни бесмислени коментари на сајтовима у којима се већ на пријатељским утакмицама тражило да Јокић малтене не излази са паркета. Питање гласи: шта би из ова два описана феномена могли да закључе остали наши играчи и себи и свом месту у репрезентацији? Па исто оно што и просечни амерички НБА кошаркаши: да су само декорација мегазвездама, који су главни јунаци НБА циркуса и да у суштини све зависи од тих мегазвезда, а ништа од њих.
Укратко: Србија ће у будућности највероватније имати и добре и одличне кошаркаше, од којих ће неки сасвим сигурно играти и у НБА лиги. Међутим, није извесно да ће се ови индивидуални квалитети моћи преточити у будуће успехе репрезентације, ако потпуно будемо изгубили специфичну кошаркашку културу која је до сада било језгро наших успеха.
Уколико почнемо да подражавамо НБА културу изгубићемо нашу компаративну предност и доћи ћемо у ситуацију да не можемо да се супротставимо екипама као што су Француска, Немачка, Шпанија, па и Грчка и Турска, који ће мешавином натурализације и ране натурализације атлетски развијених играча са свих страна света, у оквиру такве НБА кошаркашке културе, бити увек у предности у односу на нас.
Слободан Владушић
