Његов живот и ратне стратегије и данас изучавају историчари и млади официри у војним школама.
Учествовао је у шест ратова, био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. У три рата је командовао војском која је код Куманова и Битоља поразила снаге Османске империје, на Брегалници победила Бугаре, на Церу и Колубари победила и протерала Аустроугаре. Тако се сврстала међу најбоље армије свога доба.
Будући официр
У својој двотомној књизи о Путнику историчар Саво Скоко наводи да је његов војнички таленат запазио Милојко Лешјанин, управник Атриљеријске школе. Ту се млади Путник обрео после завршене основне школе и ниже гимназије у Крагујевцу и петог разреда више гимназије у Београду.
„Будући официр који много обећава и који све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумевање“, написао је Лешјанин у карактеристици питомца Путника.
Ознаке првог чина, каплара, Путник је пришио као шеснаестогодишњак 1863. године. Наредне године је унапређен у поднаредника, а 1865. у наредника. По заврштеку Атриљеријске школе, коју је од 23 питомца завршио као осми у рангу, произведен је у чин потпоручника. Његово прво постављење је било на месту командира вода пољске батерије.
Прво ватрено крштење имао је у српско-турском рату 1876-78. године. После пораза српске војске од Бугара 1885. у дужност му је пало да реорганизује до тада занемарену војну обавештајну службу. На овој позицији је остао две године, па је 1888. постављен на много одговорнију функцију – постао је начелник Оперативног одељења Главног генералштаба.
Уз ову функцију је вршио и дужност помоћника начелника Главног генералштаба и професора на Вишој војној академији.
Презирао климоглавце
Путник је презирао климоглавце. Иако лојалан владајућој династији, одбијао је да се улагује крунисаним главама. Та особина ће у једном периоду пресудно утицати на ток његове каријере.
Прву казну искусио је 1891. године, када је после једногодишњег рада на месту начелника штаба Дивизије стајаће војске постављен за команданта Топличке окружне војске, која још није била формирана.
Наредбу о премештају потписали су кнез Милан и министар војске. Сматрајући то деградацијом, написао је жалбу у којој је, по оцени министра војске, на рачун кнеза употребио “прејаке изразе”. Због тога је кажњен са 15 дана затвора.
Путник није био сервилан ни према краљу Александру Обреновићу. Чак је одбијао да се дружи са фамилијом своје жене која је била у присним односима са династијом. Такво његово понашање Милан и Александар су сматрали антидинастичким, па је после неколико смена са високих дужности и премештаја на ниже положаје Путник сам затражио пензију у коју је отишао 1896. године.
Унапређење
Након мајског преврата 1903. године, тачније три дана након доласка краља Петра Првог Карађорђевића на српски престо, Путник је реактивиран и одмах постављен за начелника Главног генералштаба.
Наглашавајући да је на ову функцију дошао у време када се српска војска нашла на рубу хаоса и анархије, Саво Скоко у својој књизи о славном српском војсковођи пише:
„Путник је за неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из ње разоран утицај унтрашњих међупартијских трвења, опреми је савременим наоружањем, саобрази војна правила са својствима тог наоружања, и специфичним српским условима, лично обучи више генерација генералштабних официра, уздигне резервно официрски и подофицирски кадар свих родова, прилагоди обуку трупа захтевима војне вештине, замењујући касарнски дрил практичном обуком трупа. Једном речју, да војску једне заостале сељачке земље оспособи да се успешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама великих сила“.
Када је после завршене Кумановске битке у Првом балканском рату краљ Петар дошао у Скопље, одмах је потписао указе о унапређењу виших официра. Једним од краљевих указа генерал Радомир Путник унапређен је у чин војводе. Скоко пише да су неки војни историчари и непосредни учесници Кумановске битке после рата доводили у питање Путникове заслуге за победоносни исход.
Аустроугарски ултиматум Србији Путника је затекао у бањи у Глајхенбергу и он је на позив српске владе одмах кренуо за Београд. Међутим, његов пут је прекинут у Будимпшети где је био изложен шиканирању и увредама и са ћерком која га је пратила затворен у официрски дом као „ратни заробљеник“.
Убрзо је пуштен, а према сведочењу једног високог српског официра, то је учињено на интервенцију руске, француске и британске дипломатије.
Колико је била погрешна процена начелника бечког Генералштаба показаће сјајне победе српске војске на Церу и Колубари и три неуспеха немачког фелдмаршала Аугуста фон Мекензена да стегне обруч и уништи српску армију.
Последња команда
Тешко болестан Војвода Путник је 25. новембра 1915. у Призрену издао, како ће се испоставити касније, своју последњу наредбу:
„С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и северну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан део снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, оружјем и муницијом, као и свим осталим потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника.“
После тога Путник је сасвим клонуо. Пошто није могао ни да хода ни да јаше, војници су га у специјално израђеној носиљци, у облику војничке стражаре, пренели преко албанских врлети до Скадра.
Тамо се 8. децембра обратио писмом регент Александру Карађорђевићу и затражио петомесечно одсуство, новчану помоћ од 25.000 динара у злату и обезбеђење пута, као и одобрење да га прати његов лични лекар. Истог дана краљ је удовољио његовој молби.
Тако се војвода Путник растао с војском у коју је уградио своју младост, знање, огромну енергију, цео живот.
Неславна смена
Коначно 9. јануара 1916. године војвода Путник стиже на Крф где почиње његов опоравак. На овом грчком острву је почео да се оправља, али је било упадљиво да га ни после доласка Владе и Врховне команде на ово грчко острво нико не посећује.
Убрзо је сазнао, истина на необичан начин, шта је посреди. Када му је у фебруару 1916. благајник Врховне команде донео две заостале плате, војвода га је више у шали питао зашто му није исплатио и додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде.
„Изненађени благајник се брзо прибрао и објаснио Путнику да он више није начелник штаба Врховне команде, јер је на ту дужност постављен генерал Петар Бојовић“, наводи Скоко.
Колико је такав однос погодио старог војводу сведоче његове речи изговорене пред смрт у присуству пријатеља и познаника.
„Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам и све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба“.
Војвода Путник је отишао на лечење у Ницу. Умро је 17. маја 1917. године. Захваљујући француској држави и властима града обављен је погреб као што доликује тако великом војсковођи.
Ковчег није положен у земљу већ је привремено постављен у капелу на руском гробљу како би се када за то дође време посмртни остаци лакше пренели у Србију. Али када је утихнуло оружје на бојиштима Великог рата, Путникови ратни другови новостворене државе заборавили су на славног војсковођу.
Надлежни органи нимало се нису обазирали на захтеве Путникове породице, апеле ратних ветерана, као ни на опомене и упозорења француских власти, па је ковчег стајао у подруму руске цркве, пише Национална географија.
Јавност је дигла глас. Под таквим притиском почетком новембра 1926. власти су пребациле у Београд посмртне остаке војводе Путника. Сахрањен је на Новом гробљу, а на спомен-капели пише: „Војводи Путнику – захвална отаџбина“.
