Пад Владе сиријског председника Башара ал Асада је драматично окончао његову скоро 14-годишњу борбу за задржавање на власти док се Сирија распала усред бруталног грађанског рата који је постао бојно поље за регионалне и међународне силе.
Сиријске опозиционе снаге јуче су заузеле Дамаск. Председник Башар ал Асад је наводно побегао. Његовом авиону губи се сваки траг. Западни медији извештавају да је авион пао. Руси тврде да се Асад сам повукао.
Хади ал-Бахра, који је на челу сиријске политичке опозиционе коалиције у иностранству, прогласио је Дамаск „ослобођеним од ал Асада“ и честитао сиријском народу.
Истовремено, Абу Мохамед ал Јулани, вођа главне опозиционе групе Хајат Тахрир ал-Шам, наложио је побуњеницима да не нападају ниједну јавну институцију и службе.
Сукоб никад није био грађански?
Сиријски председник Башар ел Асад је 2009. године одбио да потпише споразум о изградњи гасовода који је требало да повеже богато налазиште „Јужни Фарс“ у Катару са Турском и Европом. Тада је Асад подржао супротну, руску идеју о „Исламском гасоводу“, који би водио од иранских гасних поља преко Сирије до лука у Либану.
Овај турско-катарски гасовод пружио би сунитским нафтним краљевствима потпуну доминацију над светским тржиштем природног гаса.
Данас чак и поједини медији на Западу сматрају да рат у Сирији уопште није „грађански“ и да није започео „мирним протестима током Арапског пролећа 2011“, већ барем деценију раније, када је представљена идеја о катарском гасоводу.
Није то био једини пут да је Асад „разгневио Вашингтон“. Заправо, западна политика демонизације Сирије почела је још у доба његовог оца Хафеза ел Асада, који је водио „просовјетску политику“.
Башар ел Асад је одбацивао и „западни модел демократије“ као неодговарајући за Сирију. Током своје владавине укинуо је ограничавање слободе изражавања и амнестирао неколико стотина политичких затвореника. Такве поступке су тада чак и западни медији описивали као „пролеће у Дамаску“.
Како је Асад наљутио САД и Израел
На спољнополитичком плану, Асад је наљутио и Израел, у спору око контроле над Голанском висоравни, и подршком палестинским и либанским организацијама отпора ционистима из Тел Авива. Године 2003. осудио је америчку инвазију на Ирак, што је довело до даљег погоршања односа са Вашингтоном и Европском унијом.
Сирија се, почев од марта 2011. суочава са наводним „протестима мирних побуњеника“, који настоје да збаце легитимну власт у Дамаску. Побуна против сиријских власти се прелила из Африке, тачније из Марока, када се, наводно, запалио један дечак, сиромашни продавац воћа из Марока у знак протеста. Последице такозваног Арапског пролећа осећамо све до данас.
Године 2012. тадашњи амерички председник Барак Обама жестоко је критиковао Башара Асада.
Асад – несуђени доктор постао председник
Иначе, Башар ел Асад рођен је 11. септембра 1965. године, као треће дете Хафеза ел Асада, официра и члана БААС партије (Арапска социјалистичка партија). 1971. године, после државног удара, постао је председник Сирије. Иначе, Асадови припадају Алавитима, шиитској мањини која чини око 10 одсто становништва у Сирији и још од 60-их година доминира тамошњом политичком сценом.
Асад није планирао да се бави политиком већ медицином. Студирао је офталмологију у Дамаску. Дипломирао је 1988. и потом служио као војни лекар. У Лондону је 1992. завршио специјализацију. Али, две године потом, Башаров старији брат Басил је погинуо у саобраћајној несрећи.
Потом је Башар Асад од 2000, када је једногласно изабран за председника, успешно водио Сирију у веома сложеним околностима. Иза свега, стајало је трајно непријатељство САД, које су финансирале и обучавале исламистичке милиције, и Израела, који је колонијални пројекат Запада на Блиском истоку. Циљ Израела је да преузме делове територије Сирије и да на тај начин изгради „Велики Израел“.
Историја рата у Сирији
У Сирији се 2012. разбуктао отворени рат, милитанти су преузели контролу над великим деловима севера и истока земље, а опозициону Националну коалицију је више од 100 земаља признало као „легитимног представника“ сиријског народа. Асад је тада одбацио преговоре о миру.
Почетком 2013. провладине снаге су, уз помоћ Хезболаха, покушале да поврате територију у јужној и западној Сирији. Тада је ситуација деловала готово безизлазно, јер је Исламска држава (ИД), финансирана од САД, заузимала велика подручја земље, а ИД је у Сирији и ратом разореном Ираку прогласио калифат.
Међутим, председник Русије Владимир Путин је у септембру 2015. године помогао Башару ел Асаду. Помоћ Москве преокренула је исход рата у корист легитимне владе у Дамаску. Сиријској војсци је тада помогао и Иран. Руска војска је извела низ ваздушних и ракетних напада на упоришта побуњеника у Алепу 2016. и у Гути 2018. Провладине снаге, потпомогнуте руском војском, усредсредиле су се на заузимање Хомса, Дера и Идлиба, последња три опозициона утврђења.
Сукоби су се наставили и током 2019. године. У марту 2020. Асад је успоставио контролу над већим делом земље.
Башар Асад се убрзо након што је поновно успоставио контролу над већим делом Сирије усредсредио на економску кризу изазвану агресијом и на обнову земље. Убедљиво је победио на изборима за председника државе 2021. године, освојивши више од 95 одсто гласова.
Четврти мандат и почетак краја
Почетак четвртог мандата обележили су спорадични сукоби са неколико преосталих група исламиста. Ипак, једна група џихадиста преузела је крајем новембра 2024. део територије који је држала војска лојална влади у Дамаску.
После Идлиба, исламисти су стигли су до Алепа. По први пут у последњих неколико година, сиријски председник је натеран на повлачење.
Оваквом развоју догађаја допринео је и рат који Израел води против Хамаса и Хезболаха, као и израелски сукоб са Ираном. Русија је тренутно заузета фронтом у Украјини, а Асад се суочава са новом кризом.
Побуњеници тврде да су ослободили Дамаск и, према Ројтерсу, „на улицама траје славље“. Према Ал Џазири, џихадисти су ослободили и све затворенике из затвора Сајднај, а заузели су и зграду јавне радио-телевизије у главном граду Сирије. Али, то сигурно није крај рата у Сирији.
