Средином 19. века у Далмацији, крунској земљи аустријског царства, град Шибеник, бисер Јадрана, био је под снажним културним утицајем раније вишевековне млетачке управе. Красиле су га старе грађевине, међу којима и четири српске православне цркве: Св. Лукијана (1569), храм Часног крста (1600), црква Св. Спаса (1778) и Саборни храм Успења свете Богородице (1810).
Шибеник тад беше седиште српских епископа далматинских и место живљења значајног броја Срба. Настањивали су га одвајкада, међу њима и немали број оних познатих и признатих.
Коначно, у Шибенику је 12. септембра 1852. године рођен јунак наше приче Симеон Симо Матавуљ. Био је српски књижевник, академик и дипломата. Био је наш први реалиста, звали су га српски Балзак и српски Рабле, приповедач раскошног талента, вешти баштиник богатства народног говора, несуђени калуђер, кафански човек, али и поштовани интелектуалац, члан престижних националних институција.
Угледна породица
Породица Матавуљ била је једна од најугледнијих шибенских породица 19. и 20. века. Усред градског квартала званог Варош имали су велику кућу и мануфактуру. У њој се правио и ван земље цењени ликер мараскино, те ткаоницу и везионицу свечане народне ношње и модне конфекције. Симова мајка Шима, од старине Шибенчанка, из српске породице Трива, била је централна личност породичног бизниса, сматрају је креаторком познате шибенске капе, симбола тог краја. Ова грађанска породица оставила је дубок траг у животу града Шибеника. Били су издашни донатори тамошњег позоришта и свих културних, образовних и спортских друштава и организација. Мајка Шима је у браку са Стеваном Матавуљем родила три сина: Ђура, Сима и Михаила.
Живот у Ђибенику
Симо је у родном граду похађао упоредо две основне школе: српску (ришћанску) и државну (талијанску). Потом похађа и гимназију, за коју није баш много марио. Решење је било да га пошаљу у манастир Крупу стрицу Серафиму, тамошњем игуману, не би ли се спремио за „црквену службу“, а тој одлуци кумова и рана очева смрт. У манастиру четири године учи књигу, али срећом по српску књижевност, Господ за овог живахног бистрог момка није намијенио црну монашку ризу. Тако се Симо Матавуљ обрео у задарској учитељској школи, коју завршава 1871. и почео учитељевати у српским селима Ђеврске и Исламу Грчком. О том периоду записао је:
„О мени се утврди мишљење да сам добар учитељ и још бољи друг и Срб.“ Ово Срб требало је да значи и да је снажан, слободан и вешт у јуначким вештинама. Тада у Равним Котарима упознаје грофа Илију Јанковића, последњег мушког потомка гласовитог јунака Јанковић Стојана.
Конте је био правник, са дипломом Падове, песник, есејиста и полиглота. Он младог учитеља узима за секретара, нуди му своју богату библиотеку и поучава га француском језику. То ће снажно утицати на Матавуља, јер се ту срео са модерном европском књижевношћу и постао страстан читалац.
Одлазак у Црну Гору
Радознао и жељан промене 1874. године, запутио се у Херцег Нови да би у Поморском заводу „Србина“ предавао италијански језик. Када 1885. године плану „Невесињска пушка“, зачас се нађе усред устанка као секретар војводе Љубибратића. Две године касније видимо га у Никшићу као болничара у Руској болници. После учешћа у Другом бокељском устанку против Аустрије, Симо Матавуљ морао је да се склони на Цетиње. У овој „оази слободе“ око двора се створила жива књижевна активност, где се и сам краљ Никола окушавао „у тој работи“. Ту се заче и његово дугогодишње блиско пријатељство са Лазом Костићем. Матавуљ је на Цетињу био професор у гимназији, надзорник основних школа и наставник краљевој деци. Уређивао је „Глас Црногорца“ и ту објављивао прве новеле.
Долазак у Београд
Године 1889. прелази у Београд, добија назначење гимназијског професора, а потом долази на чело прес-бироа у Министарству иностраних дела, где обавља веома повјерљиве задатке и мисије. Све време неуморно пише и објављује, па ускоро у престоници постаје права књижевна звезда. Методичан и упоран, непрекидно усавршава своја знања из области књижевности, историје и филозофије. Општа је оцена да је Матавуљ био најобразованији српски књижевник свога времена. Знајући италијански, француски, руски и енглески језик, много преводи, најчешће Мопасана, Золу, Молијера, Дикенса и друге.
Као угледан и поштован интелектуалац, Матавуљ постаје почасни члан Матице српске и редовни члан Српске краљевске академије од 1904. године. Годину дана касније биран је за првог председника Српског књижевног друштва. Носилац је три ордена (Даниловог, Таковског и Св. Саве). Кретао се у друштву бираних српских глава попут: Јована Цвијића, Јована Скерлића, Паје Јовановића, Милана Ракића, Уроша Предића и других. Чувене су њихове седелке у кући државника и дипломате Јеврема Грујића.
Симо Матавуљ се женио два пута: први пут 1892. године, као већ „зрео момак“, са наставницом Више женске школе Милицом Степановић, која ускоро трагично страда, не доневши на свет дете које је било на путу. Симо Матавуљ се тешко носио са тим губитком, није избивао из београдских кафана. Када то постаде озбиљно, неко од пријатеља повика: „Пропаде човек, треба га женити!“ Агилни Милан Савић испровађа му 1900. године други брак са богатом удовицом Љубицом Димовић и његов живот се уз ову пријатну жену промени из темеља. Он, који је до тада стално кубурио и петљао са дуговима и признаницама, унапређивао хонораре, одједном постаде бонвиван, који путује далеким земљама и морима, има фијакер и живи у Позоришној улици (данас Кнез Михаилова). Но, то изобиље није га размазило и он и даље вредно ради и објављује.
Национални губитак
Нажалост, када је све кренуло неком повољном колотечином, његов живот је прерано окончан. На улици испред Народног позоришта 20. фебруара 1908. године стиже га „мождана кап“. Његова смрт је доживљена као велики национални губитак, држане су комеморације у здањима културе, на којима су истицане црне заставе.
Матавуљ је иза себе је оставио више од 100 новела, два романа, двије драме, путописну и мемоарску прозу, огледе, преводе итд. У свом приповједачком опусу, који карактерише занимљивост, необичност ликова и аутентичност простора, спојио је три поднебља: далматинско, црногорско и београдско. Поткован српском традицијом, вјешто је владао народним вокабуларом, као богомдани приповједач, директно наслоњен на богату народну традицију усменог казивања. Његово занимљиво и духовито излагање радо се слушало како на Великој школи, тако и за кафанским столовима Касине, Дарданела и Коларца. Кажу да је тај дар наслиједио од мајке и да је још као шестогодишњак о Светом Јовану, породичној слави, својим причама поред камина знао замађијати дјечурлију, која би га слушала отворених уста.
Заводник и боем
Матавуља је био глас великог козера, заводника и боема, по властитом признању читав свој живот “вјерно је служио Венери и Бахусу”. Прича се да је једном приликом за кафанским столом тврдио како читав живот страхује од парализе. Нешто касније, сједећи тик уз једну згодну даму, одједном прозбори: “Ето десило се! Потпуно ми се одузела лијева нога.”
“Не бојте се, господине Матавуљ”, рече љепотица, “нога коју дирате испод стола моја је.”
Критика и колеге попут Скерлића, Андрића, Дучића, Деретића, Цара и других, били су пуни хвале за његову личност и стваралаштво, говорили су да је: врхунски умјетник ријечи, познавалац народне фразеологије и синонима, мајстор брзе и умне форме казивања једрим народним језиком, велики познавалац српског националног карактера, оригиналан и самосвојан, чист и потпун реалиста, писац који доминира својим интелектуализмом и књижевном културом, наш најевропскији писац, човјек чија су бистрина и дух, гарнирани оригиналним хумором, били надмоћни у конверзацији и још много тога.
Странчарење
“Страначка политика је, вјеруј Богу, наша велика биједа! То је расадник неморала у нашем народу; она га навикава на лаж и дволичност /…/ Странчарење је код нас већ дотле догурало, да је из наших срдаца ишчупало чак и осјећање за народно јединство, за отачаство.” (Симо Матавуљ)
Бакоња фра Брне, светско ремек дело
Матавуљев роман “Бакоња фра Брне” цени се као један од најбољих српских романа. Преведен је на француски, руски, енглески, немачки, италијански, чешки, те шведски језик. Уврштен је у циришку библиотеку ремек-дела светске књижевности.
Приповетка “Пилипенда” представља врхунац његовог приповедачког умећа. Матавуљ, као човјек високо развијене осетљивости за национални и верски идентитет свог народа и његово страдање, описао је сву трагику унаћења и покрштавања Срба у Далмацији током 19. века. Он кроз лик побожног, али и пркосног, тврдокорног Пилипенде на видело износи муку и искушења православних Срба, изложених агресивној и перфидној прозелитској политици католичке цркве.
Нински бискуп Парчић 1696. у Рим шаље извјештај да у његовој бискупији има 5.486 католика и 7.363 православца. Да је шизматике из села Полочника, Љубача и Миљеваца превео на “римску веру”. Упркос том процесу 1807. године француски проведитор Дандола пише Наполеону да у Далмацији живи око 200.000 католика и око 80.000 православних. Бошко Десница у својој “Историји котарских ускока” (1950) наводи докуменат Окружног суда из 1654. са пописом 59 српских шибенских презимена, а чији се потомци данас изашњавају као католици Хрвати.
