Сима Тројановић, средњошколски професор, директор гимназије, кустос, утемељивач и две деценије (1901–1921) изузетан директор Етнографског музеја у Београду, а потом професор Универзитета, члан Српске академије наука и многих научних друштава у земљи и иностранству, припада оном маленом, али изузетно вредном јату српских интелектуалаца који су самопрегорним радом, речју, пером и непосредним делом с краја XIX и прве четири деценије XX века постављали оквире националној, а тиме и општој науци о народу и уклапали се у опште токове научне мисли у свету уопште.
Методолошка усмереност и утицај немачке етнолошке школе
На тим стазама Сима Тројановић је оцртавао домен и развијао истраживачки метод етнолошких проучавања који је упоредо ишао и чинио прилог ондашњем развоју опште етнолошко-антрополошке научне мисли.
Тројановић је у Етнографском музеју повезивао етнологију, физичку антропологију, археологију и историју, а у својој теоријско-методолошкој усмерености се, у духу својих студија, оријентисао на немачку етнолошку школу, усмеравајући се на еволуционистичка и дифузионистичка схватања (Хаберлат, Хернес, Мајцер, Тејлор, Ленг, Мок, на пример).
Значај теренских истраживања и усменог предања
Посебан значај у прикупљању грађе са терена Тројановић је придавао непосредним теренским проучавањима и разговорима, односно „виђеном и доживљеном“. Усмена народна предања за Тројановића су била релативно важан извор. Због тога је за сараднике израдио и Упутства за прикупљање етнолошког и археолошког градива (1893).
Експериментални приступ и компаративна анализа
Тежио је да комплексно разматра одређену тему и, ако је било могућности, као природњак, све експериментално провери (примера ради: прављење живе ватре или начини припремања архаичне хране, спаљивање жртве, прерада конопље, на пример). Појаве је настојао да проучава „вертикално“, улажењем у старе и дубоке слојеве, и „хоризонтално“, поређењем, компаративним методом са словенским, индоевропским и универзалним религијама.
Питања веровања и магијских појава
Тројановићево разматрање религијских и магијских појава уткано је у све поре народног живота. На овај начин Тројановић је трасирао пут којим и данас иду неки истраживачи – Тројановићеви следбеници.
Ширина етнолошког опуса
Етнолошки опус Симе Тројановића обухвата мноштво разноврсних тема. Познате су његове расправе о општим карактеристикама српског народа, о традиционалном привређивању, о народној исхрани, о архаичним формама невербалне комуникације.
Најобимнији и најзначајнији део Тројановићевог научног рада представљају његова истраживања народних веровања, предања, ритуала, табуа – оне врсте културних феномена које данас подводимо под појам „народна религија Срба“. Поменутом проблематиком бавио се током читавог свог плодног радног века који је трајао готово пуних пет деценија.
Области проучавања: материјална култура, друштво и обичајно право
Тројановић је углавном проучавао материјалну народну културу, друштвени живот, обичајно право и традиционалну народну религију.
У оквиру материјалне културе оставио је драгоцена разматрања о исхрани, рударству, саобраћају (преносу добара), одевању и занатима.
У оквиру друштвеног живота узео је у видно поље трагове матријархата, брак, задружну и инокосну породицу, братство и племе са њиховим заједничким друштвеним и духовним добрима (презиме, слава, култна места – гробља, цркве).
У оквиру обичајног права Тројановић је проучавао крвну освету и улогу жене у њој, крвни умир (помирење), проклињање као моралну казну, зборна места и њихову улогу у избору племенских и црквених главара, као и вршење лапота као врсте еутаназије.
Традиционална народна религија и култ ватре
У оквиру традиционалне народне религије Сима Тројановић пише о култу ватре чије се порекло губи у магли праисторије, о старим жртвеним обичајима, старом словенском погребу, старим техникама проклињања.
У свему томе предочавао је најстарије слојеве и представе како су изгледале пре више векова и истицао да је „заблуда мислити да народ не памти прошлост…“ јер се „на обред увек пази“.
Наслеђе и значај за будућа истраживања
Тројановић је, радећи на науци пуних пет деценија (1885–1935), био један од пионира у проучавању наше народне културе крајем XIX и у прве три деценије XX века. За то време успео је да продре у душу народну, да се као научник саживи са њом и открије и опише многе за науку значајне проблеме и појаве.
Утврдио је шта у народу живи, шта припада прошлости или је дало нове облике. Тројановић доказује да је традиционална народна култура плод вековног довијања и неуморног рада, не човека као јединке, него свих људи заједно. Зато се, кроз наоко ситне, неважне, често веома мало приметне творевине, пројектује свест и разум човечанства.
Због свега напред реченог, морамо бити веома захвални Службеном гласнику што је објавио Сабрана дела Симе Тројановића јер остају полазиште и основа за нова истраживања и сазнања у науци о народу и народном животу.
