Поштовани,
Желимо да се обратимо поводом нацрта Закона о психолошкој делатности, који значајно угрожава аутономију и професионални интегритет психотерапије у Србији. Пре него што изложимо специфичне примедбе, сматрамо да је важно пружити основне информације о томе шта психотерапија јесте, како је тренутно регулисана у складу са међународним и европским стандардима и зашто је њена аутономија неопходна.
Не споримо Друштву психолога Србије право да предлаже нацрт Закона којим би уредио психолошку делатност у Србији, али не по цену угрожавања психотерапеутске заједнице у Србији која такође има свој нацрт Закона о психотерапији и устalјену праксу уређења области психотерапије.
Психотерапија наспрам психолошког саветовања и медицинских студија
Психотерапија је независна научна дисциплина и професија која не сме бити подређена или дефинисана као делатност у оквиру других професија, укључујући психологију. Студије психологије, укључујући мастер ниво, оспособљавају стручњаке за психолошко саветовање и друге аспекте психолошког рада, али не обучавају за психотерапијски рад са људима. Психотерапија захтева посебну едукацију која укључује специфичне методе, лични рад терапеута на себи и супервизију. Самим тим, ни основне ни мастер студије психологије не могу се сматрати довољним за рад у психотерапији.
Слична је ситуација и са медицинским студијама. Иако психијатри раде са пацијентима који имају психичке поремећаје, ни основне медицинске студије, ни специјализација из психијатрије не пружају обуку за психотерапијски рад. Некада је постојала супспецијализација из психотерапије у оквиру Медицинског факултета, али данас сви психијатри који желе да се баве психотерапијом морају да заврше додатну специјализовану обуку у неком од признатих психотерапијских модалитета, у складу са међународним и европским стандардима.
Шта је психотерапија?
Психотерапија је независна научна дисциплина и професија која се бави третманом емотивних, менталних и психосоцијалних потешкоћа. За разлику од психолошког саветовања, психотерапија захтева специфичну обуку која укључује теоријска знања, практичне вештине и интензивни лични рад психотерапеута на себи.
Према међународним и европским стандардима, које поставља Европска асоцијација за психотерапију (ЕАП), психотерапеут мора проћи најмање четири године обуке у међународно признатом психотерапијском модалитету, што подразумева минимум:
500–800 сати теоријске наставе
250 сати личног искуства рада на себи, индивидуално или у групи
150 сати супервизије, где стручњак прати рад едукaнта психотерапије
300–600 сати рада са клијентима под супервизијом.
Ова свеобухватна едукација омогућава психотерапеутима не само да стекну теоријска знања, већ и практичне вештине неопходне за рад са клијентима. Кључни део ове обуке је рад на себи, јер само кроз лично искуство психотерапеут може развити потребне капацитете да адекватно подржи друге.
Тренутна регулација психотерапије у Србији
Савез друштава психотерапеута Србије (тренутно у свом саставу има 37 удружења) препознаје и акредитује психотерапијске модалитете у складу са међународним и европским стандардима. Тренутно, стицање Националног сертификата за психотерапију (НСП) је могуће само након завршене обуке у међународно признатим модалитетима и испуњавања строго дефинисаних критеријума. Савез води регистар сертификованих психотерапеута како би осигурао квалитет и заштитио јавност од нестручних пракси.
Проблем са нацртом Закона о психолошкој делатности
Нацрт Закона о психолошкој делатности дефинише психотерапију као једну од делатности психолога, што је у директној супротности са међународним и европским стандардима, нарочито са Стразбуршком декларацијом из 1990. године, која јасно одређује психотерапију као независну професију. Академске студије психологије не могу заменити специфичну психотерапијску едукацију, јер не укључују обавезни рад на себи и супервизију, који су од кључне важности за квалитетан рад психотерапеута.
Предлог
У нацрту закона, термин „психотерапија“ мора бити избачен из описа психолошке делатности. Психолози могу регулисати искључиво свој домен делатности, попут психолошког саветовања или психолошког третмана, али не и психотерапију. Психотерапија мора остати засебна професија, регулисана према међународним и европским стандардима. У тренутно важећем Закону о психолошкој делатности се нигде не спомиње психотерапија, већ искључиво психолошки третман, и ми сматрамо да тако треба да остане и у будућем закону.
Недоследности и нејасноће у нацрту закона
Такође, нацрт нејасно дефинише да ли ће особе са завршеним студијама психологије аутоматски моћи да се баве психотерапијом или ће планирана Комора психолога преузети акредитацију обука за додатно стручно усавршавање из области психотерапије. Комора психолога може акредитовати само у области психологије, а не у области психотерапије. Ако би Комора психолога била задужена за акредитацију психотерапијских програма, то би створило монопол, јер би психолози контролисали обуке које нису у њиховом домену. Тимe би се поништила аутономија психотерапије и онемогућило би се признавање сертификата на међународном нивоу.
Већ примећујемо тренд у Друштву психолога Србије да акредитују непризнате и стручној јавности непознате „психотерапијске“ методе, попут ОЛИ метода и Транзакционо-асимилативне терапије, који нису признати ни од Савеза друштава психотерапеута Србије, нити од стране релевантних међународних и европских психотерапијских асоцијација. Најава да ће се наставити са оваквом праксом регулисања и легитимације наводно психотерапијских приступа угрожава квалитет услуга и адекватну заштиту клијената.
Психотерапија није само делатност, већ професија
Европска комисија је уврстила психотерапију у списак професија/занимања. Према европској ESCO класификацији (која тренутно признаје 3039 професија), занимање психотерапеут има код 2634.2.4. У опису занимања психотерапеут, према ESCO: „Психотерапеути нису обавезни да имају академске дипломе из психологије или медицинске квалификације из психијатрије. Психотерапија је независно занимање, одвојено од психологије, психијатрије и саветовања.“
Последице по професију и грађане
Овако постављен закон може довести до неколико негативних последица:
Смањење квалитета услуга: Психолози без адекватне психотерапијске едукације могли би пружати недовољно стручну подршку, што може угрозити клијенте и додатно погоршати њихова стања.
Збуњеност међу грађанима: Биће тешко разликовати психотерапеуте који су прошли кроз кредибилну специјализовану обуку од оних који су завршили студије психологије, чиме се ствара конфузија и доводе у питање етички стандарди психотерапијског рада.
Нарушавање међународних и европских стандарда: Наши стручњаци не би били признати у иностранству.
Ерозија професионалног идентитета психотерапије: Укључивање психотерапије као дела психолошке делатности води ка разводњавању професионалног идентитета психотерапије. Овај закон би могао обесмислити вишедеценијске напоре на изградњи психотерапије као засебне професије.
Закључак
У интересу заштите психотерапијске професије и јавног здравља, апелујемо на законодавце да ревидирају нацрт Закона о психолошкој делатности, из њега избаце термин „психотерапија“ и омогуће наставак регулације психотерапије као засебне професије. Сматрамо да Предлог Нацрта закона о психолошкој делатности треба ускладити са Предлогом Нацрта закона о психотерапији, који је формулисао Савез друштава психотерапеута Србије, тако да оба закона регулишу само свој домен деловања.
Ово би осигурало да психотерапија задржи свој међународно и европски признати статус, а грађанима би пружило неопходну заштиту од нестручних пракси. Психотерапија мора остати независна професија, како би се очували њени високи стандарди и осигурао квалитетан рад стручњака. Уз ово саопштење, прилажемо и допис Европске асоцијације за психотерапију о томе зашто је Закон о психотерапији као независној професији неопходан.
С поштовањем,
Председништво Савеза друштава психотерапеута Србије
