,,Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.
Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји.” (Мт. 5:13-14)
У биографији Владимира Коларића стоји да је он писац, теоретичар културе и преводилац. По образовању драматург, овај необичан и самосвојан културни прегалац изненадиће вас и ширином духовних поља по којима се успјешно креће: ту су геопоетика, сликарство, православна духовност, савремена и класична музика, али и књижевност, позориште, радиофонија и филм који је био и предмет његове докторске дисертације. Како ове чињенице могу да нам помогну на самом почетку тумачења његовог романа, поготово ако се не задовољавамо чињеницом да Коларић своја знања из ових области успјешно и ерудитски уплиће у свој роман? Посљедњу књигу есеја Коларић насловљава Гетеовим посљедњим ријечима ,,Још свјетлости”. То нам помаже да схватамо и пут Коларићевог трагања, тјера нас да кривудавост и меандре стазе припишемо његовом понекад неухвативом, али увијек неприкосновеном циљу – свјетлости. Коларић, дакле, у својим теоријским радовима, тражи свјетлост, тражи ону снагу која га духовно узбуђује и покреће на размишљање. Она је унутрашња, а завијуци на мапи, резултату су искрености те потраге, али и потребе да се буде поштен, разложан.
Па какав је то роман којим нам се представља човјек на чијем је животном путу основни позив свјетлост?
У роман ,,Џеси и ја”, сусресећете се са читавим спектром ликова: У њега као да су се сакрине необичне судбине људи са различитих меридијана. Помало су гротескне, помало мистичне и на први поглед потпуно неповезане. Шта заједничко могу да имају српски писац, амерички (андерграунд) продуцент, италијански фотограф и фотомодел? Одабирање друштвених маргиналаца за средишње јунаке својих дјела за Коларића није непознаница. Већ након првих неколико страница, читалац ће осјетити да се нашао у истој атмосфери у којој је био и током читања два претходна Коларићева романа, ,,Авантуре победника” и ,,Филип од злата”. Предјели у којима се одвија радња, описани су као сценографија за какав ноар филм из четрдесетих година, по естетици и одбојности ка допадању не далеки и од италијанског неореализма и француског новог таласа. Једном ријечју, у рукама читаоца је један роман сирове и небрушене љепоте. Али он свакако, није само то.
Владимир Коларић је по образовању драматург. Прича је, дакле, незаобилазан дио његовог промишљања о умјетности. Задатак драматурга, па самим тим и Владимира Коларића (који је успио да роман попут Хандкеове ,,Моравске ноћи” доведе у радиофонски облик) јесте да пронађе драмско у неком тексту, другим ријечима, да пронађе причу. Гледајућу практично и занатски, направити причи значи распоредити елементе једног догађаја тако да буду најзанимљивији за читање. Коларић писац, ипак, одбија да своје дјело затрпа елементима физичке радње која би потенцијалном адаптатору за филм била занимљива. Али он не одустаје од добре приче. Елементи радње који користи за своје ,,жонглирање” за Коларића постају потрага за собом, али и потрага за смислом писања па чак и – књижевни поступци. Ко се налази у центру романа у коме три јунака трагају за собом? Фотомодел и музичар, млади Американац Џеси Палиостро. За Владимира Коларића (једног од јунака књиге), Џеси је пријатељ. Тамо негдје у (дигиталној) даљини, са друге стране интернетског кабла. За филмског редитеља Камдена Смита, Џеси је потенцијални глумац у умјетничком филму о мистичном младићу из његове младости: У једном разговору с Владимиром, он каже: ,,Ја некако не видим Џесија као и ти, као тако стидљивог и повученог. Мислим, он јесте љубазан, али прилично дружељубив и опуштен, уме са људима. Такав је и што се тиче секса, а код тебе делује малтене као нека девица (…)”. Или свако од нас има свог Џесија, или пројектује у њега оно што жели”. Владимир (лик) надограђује ову Камденову тврдњу: ,,Као ликови који су нам побегли пре него што смо стигли да их створимо, па сад их јуримо по свету”. Џесијева природа је недвосмислено мистична али и вишезначна, барем у оној мјери у којој утиче на ликове који га окружују.
А ко је Џеси за себе? Самом чињеницом да ни Џеси није ослобођен ове дилеме, ми схватамо да Коларић (писац књиге) не прави ликове апстракције, ликове симболе, ликове-метафоре. Он прави ликове који постоје и у супротности са оним што о њима други ликови мисле, једном ријечју, ликове од крви и меса. Коларић и сам, па и посредством свог књижевног имењака, сав покушава да се растегне и схвати – ко је тај јунак који у кога сви, као у огледало, покушавају да упишу своје жеље, своја знања, своје мане, али и потраге (за свјетлошћу)? Он сам примјећује, исповиједајући се Владимиру: ,,Некако сам увек видео нешто у другима. Не кажем светлост, али нешто, онако унутра, што не могу да одредим… Мало светлост, мало нека измаглица. Код неког више, код неког мање.”
На тренутак нам се чини да је Џеси Палиопстро сличан Егзиперијевом Малом принцу, ако не по биографији јунака, а онда по истоветној потреби писца да промишља о томе, који ли је то облик у коме Доброта може да се пројави у нашем свијету. За Егзиперија, у питању је дјечак у потрази за суштином, за Коларића, у питању је младић у потрази за собом. Иако сам аутор тврди да не може да се говори о актуелизацији (сврставању у савремене околности) овог већ постојећег књижевног јунака, читав низ мотива покретача код Џесија, преклапају се са малим јунаком из овог класично дјела. Џесијева потрага за собом има своје исходиште у разумијевању и прихватању свакодневице, али и пружању отпора фотографу Леу Фалачију. Џеси проналази себе у тренутку када постаје слободан, када губи страх. Мали принц, када превазилази страх од змије и препушта јој се, успијева да се врати својој Ружи.
Структура овог романа није линеарна зато што узроци и посљедице нису чврсто везани једни за друге, управо зато што Коларић претпоставља тражење унутрашњег смисла над оним што се догађа у појавном (материјалном) свијету. Другим ријечима, Коларић од свог читаоца тражи улагање напора да ове везе и смисао њиховог распореда, сам разумије и оправда догађаје у складу са сопственим емоционалним багажом. Такође, он користи и нешто од поступности редитељског поступка – прелази са једног јунака на другог, уноси својим ликовима нове мотиве, гради их слој по слој. Коларић пред читаоца износи фрагмент по фрагмент цјелокупне слике, а једини начин да сагледамо цјелину јесте да у себи пронађемо свјетлост која ће тим дијеловима обасјети везе – баш као и на филму.
Коларић се са својим читаоцима поиграва. Игра се огледа наизмјеничној смјени радње и образлагања умјетничког поступка. То се догађа толико прецизно темпирано, да нам дјелује да је спонтано. Омогућено нам је потпуно стапање, али не само са радњом него и са пишчевим током мисли, поступак стварања умјетничког дјела пред нама се освјетљава, а да тога готово нисмо ни свјесни, зато што се одиграва посредством јунака.
Једна од споредних тема романа је фотогенија. Џеси је фото модел. Ми га не видимо, него о његовом изгледу судимо на основу приповједачевог гласа. Иако је ово наизглед уобичајен поступак у књижевности која нема своју визуелну компоненту (коју бисмо имали да је у питању илустрована књига или графичка новела), кроз овај мотив још више до изражаја долази тежња писца да ангажује свог читаоца у самој причи. Тиме што одбија да се декларише о томе да ли је Џесијева љепота ,,од Бога” или ,,од оног другог”, то јест да ли је Џеси харизматичан (онај који посједује Духа) или тек младалачки нарцисоидан, писац нас позива да сами донесемо одлуку, а његов удио у томе је да нам дилеме својих ликова представи што детаљније и боље. Писац износи агрументе ,,за” и ,,против”, али суд препушта читаоцу.
,Џеси и ја” је и књига о стварању умјетничког дјела, али и он интеракцији коју писац има са својим ликовима у оном пиранделовском смислу. Писци често имају обичај да јунака који је најближе њиховој биографији уљепшају, додају му особине које сами немају, мане уклоне, слабости ојачају. Међутим, Владимир Коларић то не ради. Јунака којег назива својим именом и презименом он непрекидно (махом кроз дијалог са Софронијем), некако спушта на земљу, проналази контрааргументе за његове намјере, горке истине за његове идеале. Овај поступак нам је у најмању руку неуобичајен, помало и брехтовски зачудан, али само у случају да нисмо у стању да појмимо духовну позицију њеног аутора. Стварајући из православне, духовне перспективе, Владимир Коларић (писац) осјећа писање као нешто блиско духовној пракси исповиједи. А о њој знамо да је успјешна и љековита у оној мјери у којој је онај који се исповиједа немилосрдан према својим гријесима. Стога не чуди што су све мане Владимира (јунака) подебљане, све слабости предочене у првом плану. Прочишћење које слиједи читаоцу који се одазове овом позиву заиста на њега дјелује умирујући и љековито, како у духовом, тако и у умјетничком смислу.
Бројне су референце које Коларић користи из књижевности, кинематографије, музике. Бројни су и утицаји, свјесни или несвјесни, могло би се рећи и срдонисти са неким писцима. Има ту окрутности Пељевина, духовности Водолазкина, али и постмодернизма Коваљенка (којег је Коларић преводио са руског на српски). Филмофили ће уживати сјећајући се познатих сцена из француске, америчке и руске кинематографије, препознаваће, осим атмосфере америчких ноар или андерграунд филмова и референце на Мелвила и Шаброла. Па ипак, поред свих тих асоцијација и паралела, најдража ми је она коју бих могла да повучем између Коларићеве књиге и тзв. новог Холивуда. Читајући књигу ,,Easy Riders, Raging Bulls” Питера Бискинда, помислила сам да снага припадника овог (можда и највећег) таласа у америчкој кинематографији лежи у способности појединих аутора да истрају у својој замисли без обзира на тренутне трендове на филму. Владимир Коларић, као потпуно самосвојан, али не и самоникао аутор, ствара мимо до сада препознатих струја српске књижевности. Улажем све своје наде да ће наставити храбро у том правцу као и до сада те да ће послужити као инспирација другима за сопствену аутентичност – те да барем у том смислу, неће бити и усамљен.
(Текст је првовитно објављен у часопису „Бокатин Дијак“, број 26, 2025)
