Немачки парламентарац Михаел Рот оштро је реаговао на учешће вицепремијера Александра Вулина на форуму у Владивостоку и његов сусрет са председником Русије: „Пријатељство са ратним злочинцима плус демонтажа демократије може довести до Кремља, али дефинитивно не до ЕУ“.
Портпарол Европске комисије Петер Стано дипломатски и одмереније констатује како одржавање веза Београда и Москве за време сукоба у Украјини није у складу са вредностима ЕУ и процесом придруживања Европској унији.
Истовремено, бивши амерички амбасадор при НАТО и специјални изасланик за Украјину (у периоду 2017-2019) Курт Волкер недипломатски и крајње оштро наводи како уз ослањање на Москву и играње на „карту српске мањине у другим балканским државама“ Београд жели направити „Русију на Балкану“.
Позив Србији на Самит БРИКС
Позив Владимира Путина да председник Србије званично учествује на октобарском Самиту БРИКС плус у Казању невероватно је важан и има велику специфичну тежину. Тако се формализују односи Србије са најзначајнијом мултилатералном платформом у глобалним размерама у овом тренутку.
БРИКС као нова глобална сила
БРИКС плус и буквално трансформише свет, преко њега се врши обликовање сасвим нових и другачијих међународних односа, у том погледу је далеко иза себе оставио Г7. Заправо Г7 је сведен на конфигурацију која координира стратешке активности унутар колективног Запада, мимо тога утицај рапидно копни.
У прилог овој тврдњи иде и апсолутни неуспех идеје Џозефа Бајдена о стварању Алијансе за демократију. Свакако, не треба гајити илузије да ће се Г7 тек тако „помирити са судбином“. Очигледно је да (ре)актуализацијом бројних криза покушавају спречити реализацију конкурентских пројеката. Негде им то полази за руком, негде не успевају, али показују невероватну упорност.
Убрзани раст БРИКС-а
До пандемије, БРИКС је радио стрпљиво и полако, од пандемије наовамо његово ширење одиграва се „корацима од седам миља“.
Ширење се не одвија само по хоризонтали – пријемом нових чланица (мада то уопште није занемарљиво), него и по вертикали – обухватањем све већег броја тема које се разматрају и установљавањем врло атрактивних пројеката који се тичу динамичнијег економског развоја, енергетске безбедности, размене технологија, сарадње у науци, култури, па чак и спорту (организују се Игре БРИКС).
Стратешка важност за Србију
За Србију је ово важно из „хиљаду и једног разлога“, није нужно посебно наглашавати какве би дугорочне конкретне користи од директне сарадње са „моторима глобалне економије“, енергетским (и уопште ресурсним) џиновима и растућим технолошким силама било. Међутим, за Србију је формализација и институционализација односа са БРИКС важна и из политичких разлога.
Ексклузивитет Србије у Европи
Прво, суштински – Србија би била прва европска земља која то чини, што би јој омогућило ексклузивитет. Са тим иду и неке компаративне предности чак и у односу на далеко моћније европске државе, о ужем региону за који је српска спољна и безбедносна политика заинтересована – да и не говоримо.
Са друге стране, суочена са интензивним и континуалним притисцима колективног Запада, Србија се често обраћала чланицама БРИКС и са те стране добијала подршку у врло „незгодним тренуцима“.
Потреба за унапређењем односа
У „чаршијској аналитици“ преовлађује став да се нешто подразумева, те да ће се релације са незападним државама одржавати на високом нивоу по инерцији. У дипломатији се мора инвестирати, односе је нужно „сервисирати“ и унапређивати. Ништа се не дешава само од себе.
Путинове поруке о сарадњи
Путинове речи током разговора са Вулином о томе како већ дуго нису уприличене седнице међувладине комисије, као и да исто тако дуго стоје отворени позиви за билатералне посете председнику Народне скупштине и шефу српске дипломатије (ти позиви упућени су давно, нису везани за појединце који тренутно обављају те функције) треба схватити и као благо незадовољство.
Благо незадовољство ствара и чињеница да се стратешки пројекти Србије реализују неукључивањем руских партнера, већ у највећој мери баш са онима који врше интензивне и континуалне притиске на Београд.
Последњи случај у низу је изјава српског министра за енергетику о укидању мораторијума на изградњу нуклеарних електрана, при чему је остао утисак да се у том послу унапред „очијука“ за француским извођачима, што није добро прихваћено у делу руске академске јавности која се бави овим питањем.
Могуће политичке последице
Без икакве дилеме, може се очекивати да пре или касније ово од академског постане и политичко питање. Не само да је Росатом данас најпоузданији партнер у области нуклеарних технологија (при томе и далеко јефтинији од конкуренције, па је услед тога убедљиво на првом месту у свету када се ради о извозу технологија и изградњи нових реактора у иностранству), него су о томе Београд и Москва већ неколико пута разговарали на високом нивоу и потписали меморандуме.
Србија се мора показати као солидан партнер, да би политички односи остали добри неопходно је осмислити и реализовати и друге видове сарадње.
Чланице БРИКС су велике и регионалне силе, државе које се питају у светској политици, са њима је потребно стално радити и кроз тај рад препознавати комплементарне интересе.
Ризици од неучешћа на Самиту
Неспретан одговор председника Србије о „важним гостима“ које би требало да прими у Београду током октобра, па услед тога и исказана недоумица о учешћу на Самиту, боље да није изречен. Јер, да се нико не увреди, изузимајући неколицину заиста утицајних „западних фигура“ у светској политици, дословно сви важни лидери за будућност глобалних процеса боравиће у Казању.
Важност Самита и дугорочне последице
Ризик од одсуствовања са скупа на ком ће бити речи о глобалним трансформацијама и новим међународним односимајесте велики. Наравно, ризик од прихватања такође постоји. Учешће Србије на Самиту БРИКС не уклапа се у представљену слику „црно-белог света“ колективног Запада.
Утицај Г7 у свету копни, али је у Европи ситуација дијаметрално супротна. Географски, тај колективни Запад је Србији ближи, а са њим су односи одавно формализовани и институционализовани.
Политичке последице унутар Европе
Јавили би се тада много озбиљнији „играчи“ од Рота, Стана и Волкера са недипломатским и оштрим порукама. Могуће, и са поруком како евроинтеграција Србије до даљњег неће бити. Али, шта то практично значи за српску политику чак и уколико се деси?
Разлика између праксе и теорије (која се одржава изјавама западних званичника) одавно је створена. Та разлика не смањује се ни претераним укључивањем западних фактора у стратешке пројекте који се реализују.
Ситуација на Косову као пример слабљења суверенитета
Напротив, на Косову и Метохији сведочимо како разлика постаје све већа. Никада у савременој српској историји није била громогласнија тишина него данас, док се у јавности ћутало на успостављање албанских институција на северном Косову и свакодневно терорисање српског становништва.
Та громогласна тишина бејаше суштински одраз наше немоћи. Слику нису промениле (у најоптимистичнијој варијанти – барем за сада) ни новоуспостављене „црвене линије“ званичног Београда, нити оглашавања забринутих појединаца или организација (није их недостајало, али суштински нису утицале на промену перцепције).
Утицај Запада на стратешке пројекте
Претераним укључивањем западних фактора у стратешке пројекте и непрестано попуштање под притисцима индукује десуверенизацију, а десуверенизацијом се смањује моћ државних институција, што ће у потпуности постати белодано тек наредним генерацијама.
Историјске лекције из седамдесетих
Искуство из седамдесетих година прошлог века када се због „чувања стабилности“ и „унапређења економско-социјалног амбијента“ пристајало на конфедерализацију државе још је свеже. И те будуће генерације неће разумети због чега смо ћутали, зашто нисмо инвестирали у алтернативе. Исто као што данашње генерације не разумеју зашто се ћутало седамдесетих.
Ризици и користи од БРИКС-а
Опасност од прихватања учешћа на Самиту БРИКС постоји, у неком развоју ситуације суочићемо се са непријатним последицама, али у крајњој линији то ће само послужити као изговор неким парламентарцима, портпаролима и изасланицима да се отвореније и непосредније предузму кораци којих ће свакако бити. Којих ионако има, директно или индиректно, отворено или сакривено.
БРИКС као дугорочно решење
Без икакве дилеме – БРИКС јесте за Србију решење. Ризик постоји од формализације и институционализације односа са БРИКС, но ризик постоји и ако се то не учини. Ако се то не учини сада, после ће можда бити касно за неке свеобухватније и детаљније стратешке договоре са незападним актерима.
А у свеобухватнијим и детаљнијим стратешким договорима који се тичу будућности западне Евроазије и последично – регионалне безбедности југоисточне Европе, Србија има интереса да учествује.
Нови поредак и будућност Србије
Нови поредак доноси и нова дугорочна решења. У наметнутом поретку који је пројектовала Г7 нема дугорочних решења, већ непрестаних уступака ради „куповине времена“. Несумњиво, „куповином времена“ јесу постигнути одређени резултати, њих никако не треба потцењивати, али је дуго трајање овог процеса учинило да цена примене такве стратегије постаје све већа.
Разлике између БРИКС и Г7
Разлика између БРИКС и Г7 огледа се у поимању карактера државе и дефинисању њеног суверенитета. Пропуштање ове прилике може бити увод у даљу и што је најопасније – бржу десуверенизацију, самим тим и смањивање потенцијала моћи државе.
Почетак ширих политичких проблема
У том контексту, оно што се одиграва на северном Косову није крај, него почетак драме која ће се у наредном чину манифестовати и у осталим деловима Србије. Због тога је Путинов позив невероватно важан и има специфичну тежину.
Аутор: Душан Пророковић
