Политички врх у Кремљу налази се у лагоднијој позицији, пре само две године на Западу су им претили поразом и територијалним распадом на десетак држава, па то што су успели да задрже и прошире територије у Украјини, становништво може прихватити као победу у рату. Ратови се могу завршити мировним преговорима или капитулацијом. Ни масовне погибије на бојном пољу, апокалиптична привредна и инфраструктурна разарања Украјине и економске штете које од санкција трпи Русија, две зараћене стране нису приближиле преговорима. Штавише, у овом моменту сусрећемо се са новом ескалацијом, која је вербално свет приближила трећем великом рату.
Најпре је „Њујорк тајмс” објавио је да је одлазећа Бајденова администрација скинула забрану Оружаним снагама Украјине да ракетама домета до 300 километара гађају циљеве унутар међународно признатих граница Руске Федерације. Неколико сати касније француски „Фигаро” је написао да су исто одлучиле владе у Паризу и Лондону. Ова вест је касније скинута, али њена директна потврда дошла је два дана касније. Тада су крстареће ракете „сторм шедоу” (француска варијанта истоветне ракете, развијене заједно са Великом Британијом носи ознаку „Скалп”) погодиле командни центар у селу Марино у Курској области. У јавности се појавио снимак из дрона на коме се види 10 погодака на објекте у поменутом селу. Лансирано је било наводно 12 „сторм шедоуа”, од чега је 10 долетело до циља. Једна оваква ракета кошта 2,5 милиона долара, што би требало да значи да је напад на Марино коштао тридесетак милиона долара.
Напад на Марино показао је да британско-француска крстарећа ракета представља озбиљан проблем за руску противваздухопловну одбрану. Када је реч о ефектима дејства америчких АТАЦАМС-а лансираних дан раније на Брјанску област, ситуација је магловитија. Руско министарство одбране тврди да је пресрело пет од шест, а Пентагон и западни извори тврде да је лансирано 8, а оборено 6 ракета. Упркос сензационалистичким насловима о укидању ограничења за дејства западним ракетама по територији Руске Федерације, чиме се угрожава и руска престоница, чињеница је да је ракетом АТАЦАМС могуће дејствовати око 250 километара у дубини територије, док „сторм шедоу”, односно „скалп” не може летети дуже од 200 километара. Лансирна рампа за АТАЦАМС не може бити ближа од 40 километара линији фронта, а „Су-24”, који лансирају „сторм шедоу” и „скалп” због претње руске ПВО, морају бити барем 100 километара у дубини територије Украјине.
Одлука да се Кијеву дозволи да користи западно оружје за операције унутар међународно признатих граница Русије донета је још летос. Тада је на Курску област кренула главнина НАТО оклопне технике дониране током 2023, укључујући тенкове „абрамс” М1, „леопард-2” и „џелинџер-2”. По Курској области масовно су летеле и ракете из „хајмарса”, малогабаритне авио-бомбе ГБУ-39 (могуће их је лансирати и са земље из рампи за „хајмарсе”), а у неколико наврата украјински авиони „Су-27” бацили су и авио-бомбе из породице ЈДАМ. Дакле, НАТО оружје, бомбе и ракете по територији Русије користе се дуже од три месеца и последња одлука не може да значи ништа пресудно, јер је поред домета ракета ограничена и њихова количина. Процене говоре да Украјина тренутно нема више од 100 АТАЦАМС-а и отприлике још толико „сторм шедоу – скалп”. А у догледно време са Запада не могу да очекују озбиљнију количину.
Дакле, одлуку Вашингтона која неће зауставити напредовање руске војске, политички врх у Кремљу искористио је за демонстрацију моћи са циљем да своју оштру реторику коначно и поткрепи и делом. Неколико пута руски званичници означавали су одлуке Запада да повећа војну помоћ Украјини – црвеним линијама, а да није било никаквих конкретних ни политичких, ни војних дејстава. Овога пута је другачије. Имали смо и војни, технолошки и политички одговор. Надзвучна ракета – „орешник” (на снимку се види да носи најмање шест блокова бојевих глава) лансирана је на стратешки фабрички комплекс „Јужмаш” у Дњепру, где се још од времена СССР-а производе ракете. О томе каква је разарања изазвао „орешник”, украјинске власти нису до сада ништа саопштиле, што упућује да је заиста реч о оружју досад неслућених могућности. У страху да још један „орешник” не одлети на владину четврт у Кијеву, Врховна рада Украјине је одложила своју седницу следеће недеље. Лансирање „орешника” представља и политичку поруку Западу да је Русија не само речима већ и делом обуставила примену Вашингтонског споразума из 1989. о забрани развоја и производње ракета средњег и кратког домета способних да носе нуклеарне бојеве главе.
Победа Доналда Трампа, који за своју будућу администрацију именује углавном званичнике раније ненаклоњене подршци Украјини, дугорочно представља подстицај мировним преговорима две зараћене стране. Међутим, краткорочно посматрано, може се рећи да Трампова победа тренутно доводи до ескалације. Одлазећа Бајденова администрација контроверзним одлукама, као што је ова о скидању ограничења за дејства ракетама, може покушати да у будућности отежа реализацију мировних иницијатива Трампа и тако одложи на неко време потирање своје главне тековине – војне подршке Украјини. Медији у Кијеву спекулисали су да би Бајденова администрација у децембру у последњем трзају могла да Украјини достави и крстареће ракете „томахавк”, тражене у „Плану победе Зеленског”. У домету ових ракета, којима се 1999. дејствовало масовно по Србији, налази се и Москва. Међутим, поред процедуралних препрека да „томахавци” пред крај године буду предати Кијеву, појављују се и функционална ограничења. „Томахавци” се могу лансирати само са ратних бродова, којих Украјина нема.
Дакле, мировних преговора до формалног преузимања власти Доналда Трампа сигурно неће бити и готово је извесно да ће рат обележити и своју трећу годишњицу. Руси су спремни да ратују најмање још три године. Државна дума је у четвртак усвојила Закон о буџету за 2025. и буџетски план за 2026. и 2027. Украјина има све мање људских и материјалних ресурса за наставак рата, посебно ако се америчка помоћ након ступања на дужност Трампа радикално смањи или сасвим укине. Ипак, за Володимира Зеленског и његово окружење велико проблем представљаће како народу да објасни да они сада могу добити знатно мање него што им је било понуђено и начелно прихваћено у Истанбулу, у марту 2022. Како ће објаснити мајкама, супругама и деци за шта су погинули њихови синови, мужеви и очеви. Немогућност изналажења прихватљивог политичког изговора зашто се уместо мира одабрао трогодишњи рат, власт у Кијеву доводи у безизлазну позицију и значајно смањује њихове капацитета да прихвате реалност.
Политички врх у Кремљу налази се у политички лагоднијој позицији. Русији су пре само две године на Западу претили поразом и територијалним распадом на десетак држава, па то што је успела да задржи и прошири територије у Украјини, становништво може прихватити као победу у рату. Ипак, имајући у виду ранија негативна искуства тешко је веровати да ће Руси овога пута пристати на било какво прелазно и недовољно дефинисано решење. Михаил Горбачов је преварен да НАТО неће доћи на границе Русије, Мински споразум из 2015. Украјина је уз подршку Запада искористила да створи моћну и организовану војску. Додатни опрез за Москву је понашање Кијева током рата, одустајање од начелно прихваћеног мировног споразума у Истанбулу, односно упад у Курску област у моменту када је био практично постигнут споразум о престанку напада на руске рафинерије и украјински електроенергетски систем.
Коначно, Русија тешко може пристати да потпише било какав споразум уколико се над Кримом и украјинским територијама, на којима је у септембру 2022. спровела референдум, не призна њен пун суверенитет. Ту су још и укидање свих економских санкција, деблокада око 300 милијарди евра и одустајање Украјине од учлањења у НАТО. Пристајањем на све то, Украјина би де факто потписала капитулацију, а Запад прогласио пропаст своје политике у највећем рату на планети у последњих осам деценија.
Стога, упркос охрабрујућим променама у Вашингтону, политички антагонизми Москве и Кијева су толики да не дају готово никакве шансе за окончања рата компромисом, што може да води ка његовом продужетку и након треће годишњице.
