У друштвима у којима културу воде зналци и честити људи пут књиге до читаоца иде природним путем, у оваквом као што је наше, уз муку и невољу. Тако објашњава свој готово десетогодишњи рад на новом роману књижевник Мирко Ракочевић. За Портал РТЦГ истиче да је ново дјело “Grossi de Brescova” била потрага за Брсковом, градом који је некада имао посебно мјесто не само у историји мојковачког краја, већ и у тадашњој краљевини. У колориту тог времена приближио је судбине Брсковљана, а и несрећну судбину самог града.
Ракочевић наглашава да је размишљао о Брскову, спустио се у ходнике времена и кренуо да лута у нади да ће пронаћи сребрну жилу. Читаоце је вратио неколико вјекова уназад у заборављену епизоду средњевјековне историје у којој је Брсково, данашњи Мојковац, био центар ковачке и рударске дјелатности. У колориту тога времена, градио је психолошке профиле Брсковљана Десе, Милице, кнеза Блајбергера, златара Ханса де Бибериса, Хенрика, Ане, трговца Михе Спице…
Радњу новог романа „Grossi de Brescova“ сте смјестили у средњовјековно Брсково. Колико је дуго трајало истраживање и је ли тешко било наћи историјске изворе?
Потрага за Брсковом била је занимљива авантура. Она није подразумијевала само трагање за документима и сазнавање чињеница о том рударском тргу, већ и путовање у вријеме када се додирују 13. и 14. вијек. Човјек је тада живио у сасвим другачијим условима него данас, а поготово у маленом граду скривеном међу планинским врховима, дубоко на континенту, далеко од, тада, развијених центара попут Котора и Дубровника. Основа за живот и само постојање Брскова био је мукотрпни и тежачки рударски посао, а алати дрвени чекић и длијето. На срећу Брсковљана руде је било у изобиљу, а поготово врло квалитетног сребра. Оне у којој се налазе примјесе злата. Е, то, гламско сребро је био и заштитни знак Брскова. То је и условило отварање прве ковнице новца, па је брсковски грош био надалеко познат по свом квалитету.
Колико сте се трудили да историографски будете прецизни или је прича о старом граду послужила као предложак за причу о људским и судбини једног града на раскршћу путева?
Поступак је сличан као и у мојим ранијим романима „Бедем“ и „Последњи сан у Нађмеђеру“ који темом такође сежу у прошлост. Писац мора да „увуче“ читаоца у причу, дајући је увјерљивом. На тај начин се повежу небеским путевима и заједно путују кроз догађаје који се нижу, у временима каква јесу била. Зато је потребно основу дати аутентичном. У колориту тога времена могу се, потом, градити и психолошки профили књижевних јунака до те мјере да се читалац поистовјети са неким од њих. Онда сви заједно доживимо и судбине Брсковљана, а и несрећну судбину самог града.
Прилично живописно говорите о богатству града који је имао посебно мјесто у историји краја. Шта је осим приче остало од Брскова?
Није Брсково имало посебно мјесто само у историји краја, већ и у тадашњој краљевини. Изузетно развијен рударски трг и ковница новца давали су му значај надалеко. Преко которске и дубровачке луке брсковско сребро је стизало до мајстора филиграна и Венеције и Цариграда. Зетски каравански пут од Котора до Брскова био је тада једна од најзначајнијих саобраћајница. Како су метали и остале брсковске робе одлазили према морским лукама, тако су и сва знања тадашњег свијета стизала до Брскова. Данас, много вјекова касније, када се Брсково скоро цијело сакрило под земљу, међу своја окна, остале су за њим само приче и успомене. И оно што ће ископати археолози као потврду о некадашњем сјају и значају тог маленог рударског трга.
Не треба заборавити да је сребро тада било на изузетно високој цијени, а његова вриједност опада пет пута, више од два вијека касније, када је откривена Америка и тамо пронађене огромне количине те руде. Наше невоље долазе касније, када због сплета геополитичких околности постајемо епизодни глумци. Мада, ја у дубини душе вјерујем да нас негдје поново чека сребрна жила.
Тада су главни рудари били Саси. Често су нам кроз историју носиоци “главног посла” били странци. Јесмо ли као мала земља неупитно предодређени да слушамо странце? А колико смо послушни?
Тада смо ми били носиоци „главног посла“, а странци само радна снага. Послије Брскова основано је још тридесетак рударских тргова у тадашњој држави. Јањево, Рудник, Сребреница, Ново брдо… И учествовали смо са тридесет одсто производње укупног европског сребра. Не треба заборавити да је сребро тада било на изузетно високој цијени, а његова вриједност опада пет пута, више од два вијека касније, када је откривена Америка и тамо пронађене огромне количине те руде. Наше невоље долазе касније, када због сплета геополитичких околности постајемо епизодни глумци. Мада, ја у дубини душе вјерујем да нас негдје поново чека сребрна жила.
У роману сте описали како похлепа једног човјека може да сруши углед породице, али и углед читавог града? Јесу ли похлепе свевремене и јесмо ли данас другачије грамзиви?
Похлепа је дубоко укоријењена у људској психологији и култури. У хришћанству је један од седам смртних грехова. Насупрот оних који у бити носе скромност и алтруизам, похлепни, нажалост, углавном владају; што у породици, што у друштву. И ништа се није промијенило, кад су грамзиви и грабљивци у питању, од прадавних времена. И ми, сами, смо свједоци колико је наше друштво понижено и пострадало због похлепе појединих. А ђаво не бира. Он том злом похлепом задоји и политичаре и тужиоце, и судије, и полицајце, и криминалце… Мој књижевни јунак из брсковске хронике, Ханс де Биберис, ни мало се по томе не разликује од ове данашње чељади.
Роман нема уобичајени крај. Судбине појединих ликова траже наставак, планирате ли га ускоро?
Роман се уопште и није завршио. Само је застао у одређеном времену онако како су се несрећне судбине људи посложиле. Тек толико да се над тим судбинама замислимо. Тај тренутак, док Михо Спица, одлази из Брскова, а оно за њим остаје заметено у снијегу, у ствари, свима нама оставља наду да ће потом, можда, оздравити болесни, да ће трачак среће обасјати оне који тугују и пате, они лоши постати бар мало честитији…
Као и у претходним романима радњу сте смјестили у прошлост. Је ли то Ваш начин рада и размишљање да се боље види из даљине и да се тачније сагледава и прошлост и садашњост?
Посљедице онога што се некада дешавало испливале су на површину у каснијим временима. Тако те догађаје много боље разумијемо. И можемо да будемо поштенији и објективнији у сагледавању стварности тих времена. Носимо се потом, кроз литературу, са нашим тадашњим греховима, успјесима и падовима, невољама и мукама. А, могло је да буде другачије. Схватимо. Е, то, могло је да буде другачије је битно за живот који ми данас живимо. Шта да урадимо, данас, кад се суочимо са невољом да генерације које дођу послије нас не уздахну: „А, могло је да буде другачије“.
Колико је тешко бити писац у Црној Гори? Шта је најтеже – наћи идеју, писати, заинтересовати издавача, придобити читаоца?
Добром писцу док ствара догоди се „божји дрхтај“. Тако настаје добра књига и она допре, неким небеским путевима, до читаоца. У друштвима у којим културу воде зналци и честити људи то иде природним путем, у оваквом као што је наше, уз муку и невољу. Лоши „песници“ сједе у установама културе, у жиријима, у редакцијама часописа… И, по вас дуги дан, међусобно дијеле књижевно ордење.
Много шта нам данас фали, али Његоша и Андрића имамо на претек.
У друштвима у којим културу воде зналци и честити људи пут од књиге до читаоца иде природно, у оваквом као што је наше, уз муку и невољу. Лоши „песници“ сједе у установама културе, у жиријима, у редакцијама часописа… И, по вас дуги дан, међусобно дијеле књижевно ордење. Много шта нам данас фали, али Његоша и Андрића имамо на претек
У дигиталног ери све мање читамо. Како убиједити младе људе да кратке форме на телефонима не могу замијенити књигу?
Одувијек је било слично. Неки су вољели „кратке форме“, а неки књигу. Једино што се може урадити је да се у основном образовању, на прави начин представе вриједности књижевности. Па кога „дотакне“. То су они прави. Наше друштво се у посљедњој деценији баш потрудило да да шансу младима да заволе књижевност, па су „почистили“ лектире и читанке када су у питању велики и значајни писци.
Упознајући у основним школама лоше „песнике“ није ни чудо што бјеже од књиге ко ђаво од крста.
Какву будућност видите за књиге неколико вјекова унапријед?
Књига је најзначајнија цивилизацијска тековина. То је био начин да се преносе знања. Био је довољан један Питагора да своју теорему осмисли и запише. Касније генерације су та знања само унапређивала. И све до данашњих дана. Моји исписници углавном ми кажу: „Не шаљи ми пдф романа, него ми дај књигу. Једино тако доживим литературу”. Међутим, нове генерације, данас, немају тај осјећај према књизи. Играјући се са паметним телефоном од кад проходају, њихов једини доживљај је тај начин. Тако да ће се у неком, не далеком, времену захвалити њеном величанству књизи. Остаће на полицама да подсјећа на некадашња времена и да објашњавају својој дјеци како су некада људи стицали и преносили знања. Исто као што су и нас учили у школама показујући нам цртеже пећинских људи.
