Бојећи се Милош да Турци не опазе да је Срба тако мало на Љубићу, па да не дођу да ји оданде сасвим растерају, наређа коље око шанца и подигне гуњеве на коље, да се црни као војска; а своје момке на врат на нос опреми опет [да врбују још Срба у војску]; и тако се за неколико дана скупи опет око иљада људи на Љубићу, бици коју је обележио чувени јунак Танаско Рајић, коме је кнез Милош Обреновић до краја живота био захвалан јер је ова битка пресудила ток историје српске државе.
Премда су Турци Србе тако разбили и топове им отели, али је и њи доста изгинуло; а највећа жалост и несрећа, што им се ту догодила, била је ова, што им је ћаја-паша, њихов управитељ погинуо. И само је то било Турке доста уплашило, а особито сад кад виде да се Срби, после онако страшнога боја и пропасти, опет купе и на бој спремају, поплаше се и забуне сасвим, и намисле да беже.
Робиња је јавила кнезу Милошу да Турци нешто спремају
Уочи онога дана када ће побећи, утече некака робиња из турскога логора, и дође Милошу под чадор те каже да се Турци некуд спремају: или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили Богу да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њи. Кад буде ујутру пред зору, док повичу стражари: “Утекоше Турци!“.
Срби се брже-боље опреме и потрче за њима. Турци пак, подигнувши сав пртљаг свој и плен и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у Босну и Арнаутску.
У Јелици дочекају ји српски четници
У Јелици дочекају ји српски четници, који су се налазили по Драгачеву, те ји неколико побију и нешто робља отму; но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту ји сустигне Милош с војском.
Кад Турци виде Србе за собом, где који се стану враћати и друге узбијати, да се бију; али кад Срби опале на њи из бусија, онда сви нагну куд који може, а оставе и топове, и сву стоку што су били запленили, и робље стану бацати, само да је лакше бежати.
И отале су ји већ Срби онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаким потоцима били и пленили.
Који Србин нигда Турчина није убио, тај дан га је могао убити
Турци су се били тако забунили да се већ нису ни бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута.
Где који су српски јунаци по десет коња турски тај дан изменили, нпр. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он увати трећега, а онога пусти итд. Ту је по један Србин у стотине Турака улазио, те турско робље ватао и изводио.
Турци су били жестоко прогоњени
Најпосле већ је кнез Милош стао викати: “Прођите се, браћо, доста је већ; греота је од Бога“. А кад ји се већ ови Срби окане, онда ји стану дочекивати некаки ерцеговачки и црногорски ајдуци и различне којекакве друге четице; и тако су ји на рачун српски и преко Старога Влаха пратили и сретали чак до Сјенице.
Многи су бежећи преко шума зашли у туђој земљи, па су ји после онако поплашене и гладне убијале и жене по селима. Приповедају како је некаквога трећи или четврти дан дотерала глад негде у село, па га опази некаква баба и повиче му: “Баци, Турчине, оружје!“. А он сирома баци.
Па и осим тога што су ји људи били, рекао би човек да ји је и сама природа почела бити и гонити; јер ударе изнад некакве урвине, па ваљада је и земља и онако била слаба, а они се опет многи заједно натрпају, те се тако земља отисне, и више ји од стотине притисне и живе погребе, а многи испребијају ноге и руке.
Милош се врати из Краварица у Ртаре на конак, па онда увече пусти по војсци телала: “Ко год има турскога роба, да га доведе пред господарски чадор; а у кога се потом нађе турски роб, главом ће својом платити“.
Тако искупи све турско робље на једно место, па постави око њега страже, да му се нико не сме прикучити; а које буде рањено, онима нареди лекаре, те завију ране. Сутрадан рањенима погради носила, а здраве жене и децу потрпа у кола, а људе посади на коње, па ји све испрати у Ужице и преда Турцима, да иде свако на своју страну.
Српска је вера права и чиста вера, и мора јој Бог помоћи
Ове су Туркиње великодушије Милошево подизале до неба, говорећи Турцима у очи: “Српска је вера права чиста вера, и мора јој Бог помоћи.
Срби су нас поватали и поробили, каоно ти робље, али у рз [част] наш нико није дарнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено испратили; а ви шта радите од њиова робља! Не само што силујете жене и девојке, него и малу децу, и старе бабе, које једва иду“. Тако су ове Туркиње приповедале и самоме Рушић-паши, који је у то време пролазио за Босну, па ји у Сјеници звао к себи те питао како је по Србији.
