Нема сумње да је ћирилица, наше традиционално писмо и многовековно национално обележје, недопустиво потиснута. Њена судбина у највећој мери зависи од државе, која би морала да почне систематски да брине о њеном очувању. Несумњиво зависи и од појединих институција, издавачких кућа и медија, који, попут „Политике”, треба да негују ћирилицу. Наравно, зависи и од сваког појединца – свако од нас има и могућност и обавезу да брине о њој.
Овако за наш лист говори проф. др Рада Стијовић, која годинама у „Политикином” додатку „Култура, уметност, наука” кроз рубрику Слово о језику пише о српском језику и решава језичке недоумице наших читалаца.
Недавно је обележен Међународни дан матерњег језика. Колико Срби познају свој књижевни матерњи језик?
На ово питање не може се дати уопштен одговор. Не очекује се једнака писменост и владање књижевнојезичким правилима од онога ко има неопходни минимум школе и онога ко је високо образован. Одговор би првенствено требало усмерити ка овима другима, који би морали добро да владају књижевним језиком, да имају богат и разноврстан речнички фонд, негован и биран језички израз. Сведоци смо да то често није тако, што је видљиво нарочито међу носиоцима јавне речи. Оно што мени веома смета, можда и више од језичких и правописних неправилности, јесте све нижи ниво говорне културе – грубост у обраћању, прекидање саговорника, често непримерен па и вулгаран речник, натруњен готово уличним жаргоном, у медијима тежња за сензационализмом, а каткад и испразан садржај ради подилажења најширем читалачком кругу, који остављају трага и на језику. Мада раширене, ово ипак нису опште појаве. На срећу, још увек у нашој средини има људи који брину о језичкој култури и неговању књижевног језика, а задивљујући су напори и ентузијазам наставника, који и у неповољним околностима улажу огроман труд да пренесу знање млађим нараштајима.
Стиче се утисак да више пажње поклањамо учењу страних језика него сопственог?
Рекла бих да тај утисак не вара. Нема сумње да је добро што се много пажње поклања учењу страних језика и што нам деца већ у раном узрасту овладавају, и то сасвим солидно, пре свега енглеским, али и другим језицима. Није, међутим, никако добро што се не поклања довољно пажње неговању сопственог језика, као и што се у неким круговима, чак и међу универзитетским професорима, заступа став да језик треба препустити спонтаном развоју без уплитања језичких стручњака. Развој и мењање књижевног језика су неминован процес, али тај процес мора да буде праћен и усмераван.
Према истраживањима, сваки трећи петнаестогодишњак у Србији функционално је неписмен. Пандемија вируса корона само је погоршала ситуацију. Има ли начина да се ова статистика поправи ако се зна колико времена млади проводе на друштвеним мрежама?
Начина увек има. Треба само том проблему озбиљно приступити. Ако млади много времена проводе на друштвеним мрежама, искористимо те мреже да им на интересантан начин приближимо оно што би морали знати. Учинимо им занимљивим часове језика, омилимо им поново књигу, ако не у папирном, а оно у дигиталном облику, упутимо их у позоришта. Омогућимо им да на интернету нађу правопис, речнике, граматике, језичке приручнике, поставимо им на „Јутјуб” занимљиве језичке садржаје. То, међутим, мора бити првенствено брига државе, а не само појединаца и ретких институција.
Да ли је први корак који се може начинити у поправљању стања писмености и културе изражавања повећање броја часова српског језика у школама или бар раздвајање наставе језика од часова књижевности?
Тај корак свакако треба направити. По броју часова матерњег језика на последњем смо месту у Европи. Осим тога, неопходно је увести часове српског језика на факултете, јер смо сведоци да велики број људи са дипломом има оскудно језичко знање.
Приметан је велики утицај енглеског језика на све светске језике. Који је најбољи начин да се нове речи прилагоде нашем језику, да ли треба правити нове речи које би именовале појмове с којима се срећемо први пут, као што раде комшије Хрвати, или прихватити речи онако како су заживеле у народу?
Нису само Хрвати склони стварању домаћих речи за нове појмове. Чине то и други народи, понајвише Немци. Било је таквих настојања и код нас, и то још у време када су умни људи из Друштва српске словесности на челу са Стеријом покушали да раде на стварању српске терминологије („називословних речи”). Њихов почетни труд је наишао на отворено ниподаштавање и они су врло брзо свој посао прекинули. Међу скованим или с других језика преведеним речима било је и успелих творевина, од којих су неке и данас у употреби, као нпр.: суштина, случајност, својство, способност, постепеност, ситница, предмет, безусловно. Да ли ће некада бити разумевања за овакав посао код нас, остаје да се види. За сада преовладава мишљење да стране речи не треба преводити ако су се усталиле у језику, добро се уклопивши у наш граматички систем. То се нарочито односи на термине и апстрактне речи (нпр. хлорофил, имагинарни број, апстрактан итд.). Међутим, страна реч је непожељна ако за њу постоји одговарајућа домаћа. Зашто бисмо употребили реч реперкусија, ако имамо реч последица?
Свакако је непожељна и прекомерна и углавном потпуно непотребна употреба страних речи. Када се читају модне рубрике готово свих часописа, придев прекомеран је најблаже што се може рећи. У њима налазимо „must have” гардеробу, места „а must see” за све поклонике моде, „event” који се мора организовати и „natural look” који се постиже одговарајућом шминком итд. Тешко је отети се утиску да је овде реч о манифестацији културне инфериорности и веровања да говорити језиком економски успешнијих и моћнијих значи и сам бити део тог света успешних и моћних. Наравно, није само модни свет склон оваквом изражавању.
Но, нису само стране речи проблем. Већи проблем су конструкције које ремете граматичку структуру српског језика. На пример, треба рећи „Наука будућности Стивена Хокинга”, а не „Стивен Хокингова наука будућности”, како можемо прочитати у новинама, а што је буквалан превод енглеског „Stephen Hawking’s Science of the Future”. И конструкција „најбољи филм икада” преведеница је са енглеског и несвојствена је српском језику, као и употреба глаголског прилога укључујући у примерима типа: „Филм је добио девет Оскара, укључујући за најбољи филм.”
Проблем представљају и буквални преводи енглеских идиома, устаљених израза, фраза, пословица, који су некада неразумљиви, некада не одговарају нашем животном искуству и нашим обичајима, а некада су и смешни. Енглеско „at the end of the day” треба преводити са на крају крајева, у крајњој линији, најзад, а никако, како се уобичајило, са на крају дана. Енглеско „to be in someone’s shoes” одговара нашем изразу бити у нечијој кожи и не треба га буквално преводити са бити у нечијим ципелама итд.
Одавно један закон није изазвао толико негодовање стручне јавности као Закон о родној равноправности. Заштитник грађана је чак недавно најавио да ће покренути питање његове уставности. Да ли вама нешто у овом закону смета?
Рећи ћу шта мислим о тзв. језику родне равноправности, а из тога ће проистећи и шта мислим о закону. Употреба овог језика је непотребна, сувишна, а често и штетна. Много је и лингвистичких и нелингвистичких разлога. Мало је простора да се то озбиљно образложи, рећи ћу само понешто.
Прво, нема потребе везивати именицу женског рода уз особу женског пола, јер се граматички род именица у српском језику не поклапа доследно с полом бића која те именице означавају, нпр., девојчурак и цуретак су именице граматичког мушког рода; владика и дипломата су у множини именице женског рода; јуначина, људина, мушкарчина, поштењачина су и у једнини и у множини женског рода; девојче и момче су средњег рода итд.
Осим тога, именице граматичког мушког рода у српском језику имају ту особину да се њима, када се говори начелно, уопштено, могу истовремено означавати и особе мушког и особе женског пола: „Човек је смртан” (и мушкарац и жена), „Грађанин мора да поштује закон” (сваки, без обзира на пол, веру итд.). Уз то, женска верзија именице је индивидуализована, односи се на конкретну особу. Када кажемо: „Професорка још није радила у овој школи”, значи да мислимо на неку одређену, конкретну професорку, док пример: „Жена професор још није радила у овој школи” говори да у тој школи није радила ниједна жена која има звање професор.
Неки кажу да доследном употребом именица граматичког женског рода када је реч о особама женског пола жене постају „видљивије”. „Видљивост” женске особе може се постићи на много начина. Таквом је чини већ њено име. Други опет тврде да се овиме жели постићи једнакост жена и мушкараца. Мислим да се једнакост не постиже инсистирањем не чињеници да је нека особа женског пола и да се тиме чак потенцира различитост. Појединци кажу да се не траже овако радикалне промене, већ се захтева само промена у именовању занимања. Може се онда поставити питање – Зашто смета да нека жена буде професор, лекар, службеник, а не смета да буде човек или грађанин?
Наравно, именице женског рода су потребне, и то у оним ситуацијама када треба указати искључиво на мушку или на женску особу: „Ученици морају доћи, а ученице не морају”. Овакве, „женске” именице јављају се још од најстаријих времена у српском језику. Одавно срећемо калуђерицу, кнегињу, монахињу, робињу, дворкињу, плетиљу, планинарку, закупницу. Потреба за овим именицама проистиче из језичких разлога. Користимо их када треба обезбедити прецизност исказа. Када тих разлога нема, када није потребно нагласити да се нешто односи само на један пол, тј. када се говори уопштено, начелно или када је из контекста или на неки други начин видљиво о ком се полу ради, треба за оба природна рода употребити облик граматичког мушког рода, јер је он полно немаркиран облик у српском језику.
Простор не дозвољава да говорим (писала сам на другим местима) какве све штетне последице имају тзв. језик родне равноправности и закон, а о чему лингвисти имају готово неподељено мишљење. Ипак, морам рећи да је недопустиво да се политика меша у питање науке и струке и намеће решења супротна њиховим ставовима.
У погледу неких језичких питања разилазе се и ставови стручњака, што доводи до још веће забуне код људи. На пример, да ли мора да се каже „требало је” или може и „требали су”…
Разлике међу лингвистима најчешће се односе на то да ли треба прихватити и нормирати неку језичку промену која се, иако дотад неправилна, усталила у језику. Тако већина њих и даље инсистира на прописаном облику будућег времена: „Ја ћу доћи”, упркос распрострањености облика: „Ја ћу да дођем.” Проблем с глаголом требати је нешто другачији. Нормално је рећи: „Дођи, требаш ми”, али када се употребљава као помоћни глагол, он је безличан и може имати само облике треба и требало: „Требало је да они дођу”. Проблем настаје онда када се субјекат нађе испред глагола (у писаном језику се то лако промени, али у говорном се често спонтано греши). У следећем примеру из праксе поштовано је правило безличности: „Сад бих ја требало на тебе да се љутим.” Јасно је да ова реченица граматички није исправна и да је ово синтаксичко огрешење много теже него да смо пребацили глагол требати у лични облик: „Сад бих ја требао на тебе да се љутим.” То је разлог због којег неки лингвисти (међу њима сам и ја) траже да се промени правило о безличној употреби овог глагола. Тако се промене у језику временом и нормирају. У Нормативној граматици П. Пипера и И. Клајна већ је у неким ситуацијама дозвољена оваква употреба глагола требати.
Шта је вама било инспиративно у писању за „Политикин” Културни додатак, то јест у својеврсној комуникацији с нашим читаоцима?
„Политика” се у мојој кући читала од када знам за себе. Писати за њу за мене је била прво част, а потом и професионална обавеза. Популаризација науке о језику и ширење језичке културе нису били чести у време када сам ја, најпре с колегом Егоном Фекете, почела да пишем ове научнопопуларне чланке (2003). Писање ових текстова захтевало је од мене да непрестано трагам за проблемима који се јављају у језику, што је понекад имало значаја и за мој научни рад. У том трагању су ми много помагали и читаоци, упућујући ми питања, указујући на проблеме и грешке које су уочили у својој средини или у медијима. Понекад нису били у праву, али и такав коментар је био драгоцен, јер је говорио да се нешто схвата као грешка и да то треба исправљати.
Марина Јаковљевић
