На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
Постоје дани када се чини да је сунце заувек зашло – када се изгуби посао, када се љубав не узврати, када молимо, а одговор не стиже. Дани када нас изда ближњи, или када изгубимо вољену особу. Дани у којима корачамо као у магли, осећајући како сваки нови корак боли.
Можемо само замислити тежину која је морила срца двојице ученика док су тог поподнева, после распећа, корачали из Јерусалима ка селу Емаус. Њихов Учитељ, нада Израела, Онај за кога су веровали да ће откупити народ (упореди Лк. 24:21), био је брутално погубљен. Сан је био распршен, а будућност се чинила празном и бесмисленом. Туга, збуњеност, можда чак и трагови љутње – све се то мешало у њиховим тихим разговорима док су пребирали по болним успоменама. И баш тада, у епицентру њихове туге, придружује им се Странац. Не препознају Га. Како и би? Очи њихове беху задржане да га не познају (Лк. 24:16), замагљене сузама и очајем. Али овај Сапутник не ћути. Он слуша. Саосећајно, стрпљиво, без осуде. Њихове ране постају Његов разговор.
А онда почиње да говори. Не нуди лака решења, нити празне фразе. Води их ка дубљем разумевању, ка Писму, ка смислу који нису видели. Његове речи нису само информација – оне су светлост која полако пробија таму. Њихова срца почињу да се буде, да горе, и касније ће признати:
„Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24:32).
Када су стигли до Емауса, љубазност их нагнала да Га позову да остане, јер „дан је већ нагао“. А онда, у најобичнијем гесту – када Странац узима хлеб, благосиља га, ломи и даје им – догађа се чудо препознавања. Њихове очи се отварају. То је Господ!
Одјек њихових срца у нама
И како они реагују? Заборављају умор, страх, па чак и ноћ. Хитају назад у Јерусалим, јер се нешто велико догодило. Нешто што не могу да задрже за себе. Њихова вера више није идеја – постала је Сусрет. Постала је Живот.
Нису ли њихове реакције огледало наших сопствених духовних путева? Колико пута смо корачали својим „путем за Емаус“, оптерећени бригама, разочарањима, сломљеним сновима? Колико пута смо били слепи за Божје присуство поред нас, превише заокупљени својом боли?
А онда – у неочекиваном тренутку – догоди се нешто. Кроз реч пријатеља. Кроз утеху Писма. Кроз лепоту природе. Или најдубље – у ломљењу хлеба на Светој Литургији. Срце почиње да гори. Препознајемо Га. Можда не видимо Његово физичко обличје, али осећамо Његову живу присутност која све мења.
Где данас срећемо Васкрслог Христа?
У овој Светлој седмици, у данима када се из православних храмова неуморно оглашава радосни поздрав „Христос васкрсе!“, позвани смо да не гледамо само у историју, већ у садашњост. Васкрсли Христос хода и данас са нама. Где можемо да Га препознамо?
• У Светој Евхаристији: Као ученици у Емаусу, и ми Га најјасније видимо „у ломљењу хлеба“ (Лк. 24:35). Литургија није само обичај, већ живи сусрет са Њим.
• У Светом Писму: Када читамо са срцем, Бог нам говори. Открива смисао, храбри, коригује.
• У људима око нас: У лицима сиромашних, у мудрим старцима, у деци што се смеју без бриге – Васкрсли нас гледа.
• У догађајима живота: И у радости и у болу, ако Му дозволимо, отвориће нам очи да видимо Његову руку.
• У лепоти света: Свитање, цвет, птица у лету – све то је ехо Васкрсења.
• У тишини молитве: Када говоримо Њему искрено, Он одговара – не увек речима, али увек Својим присуством.
Од страха до сведочења
Готово свако јављање Васкрслог Христа имало је исти исход: страх се претварао у мир. Туга у радост. Ученике, који су се скривали, Господ претвара у неустрашиве сведоке. То није била магија. То је био Сусрет.
И данас, тај преображај нам је понуђен. Сваки сусрет са Њим ослобађа нас од страха – страха од осуде, од будућности, од смрти. Он нас испуњава љубављу која даје снагу, и даје нам задатак: да Га сведочимо.
Некад речима. Некад – тишином. Начином на који волимо. Начином на који праштамо. Начином на који уносимо светлост тамо где је тешко.
Пут за Емаус није завршен
Сваки од нас корача неким својим путем. Са својим надама. Са својим ранама. Са својим питањима. И као некада двојица ученика на путу за Емаус, ни ми не ходамо сами. Васкрсли Господ је ту. И у овој Светлој седмици, у тренуцима тишине, у ломљењу хлеба, у топлини срца – можемо Га препознати.
Позовимо Га: „Остани с нама, јер већ је вечер“. И када Га препознамо, не задржавајмо ту радост само за себе. Хајде да кренемо, да је поделимо. Хоћемо ли и ми, као они, ускочити у ноћ да понесемо вест о Њему? Или ћемо Га, препознавши, задржати у срцу и живети тако да и други у нама виде Његову светлост?
Пут за Емаус је пред нама. А Он, Васкрсли, већ корача поред нас.
