27. новембра 1914. предвече пуковник Живојин Бацић, командант 13. пешадијског пука 2. позива, прима депешу од Војводе Мишића. Више пута ју је прочитао, да се увери да стварно пише оно што види. А писало је: „Покушајте, ако је могуће, да се одржите 24 сата на положајима које држите. Жртвовање вашег пука потребно је да би се заштитило повлачење армије.”
Положаји на којима се Бацић затекао са својим Тимочанима и Крајишницима били су висови око села Гукош и Бабајић, на планини Камаљ у близини Љига. Пуковник је изашао испред шатора, осмотрио коте. Онда је одговорио команди: „Примио сам вашу наредбу и гарантујем за њено извршење.”
Аустроугари су били неколико пута надмоћнији
Сутрадан је пуковник Бацић од ране зоре осматрао непријатеља. Аустроугари су се добрано примакли. Око 7 часова према Бацићевом пуку распоређено је чак 16 батаљона непријатељске пешадије, 10 батерија топова и 4 ескадрона коњице. Отприлике, 10 на 1.
Српски пуковник је с официрима посматрао како се непријатељске јединице развијају за напад. Батерије су ступиле у дејство.
Гранате су почеле да падају по српским положајима, да преоравају ровове. Делови висова затрпавали су војнике. Бацићеви артиљерци одговарали су колико су могли, с обзиром на мањак муниције. Гађали су насигурно. Деловало је као да нема никаквог учинка. Аустроугарски редови никако да се повију и макар мало прореде.
Од овог тренутка почињу 24 сата, за које време треба да дамо отпор!
А када је прва граната пукла, командант је извадио свој сат:
– Од овог тренутка почињу 24 сата, за које време треба да дамо отпор!
Његови војници су с муком успели да одбију први напад. Аустроугари су побегли низбрдо, тек толико да би се зауставили изван домета, прегруписали и поново навалили. Непријатељски топови и даље су бљували челик, праћен пуцњавом из пушака. Шрапнели су летели на све стране, свако мало би понеки прозујао поред глава Бацића и његових официра.
Већ око 11 часова залутало зрно ранило је пуковника у руку. Одбио је помоћ болничара, потом и молбе подређених да се помери макар мало у позадину.
Сам себи је превио руку и вратио се на прву линију. Командовао је паљбом, чак и предводио један јуриш којим је одбијен аустроугарски напад. Тимочани су у стопу следили свог пуковника, ниједан није желео да заостане.
Нови непријатељски напади
У силовитом нападу непријатељ је разбијен и натеран на повлачење. Настало је затишје. Кратко, испоставиће се. Аустроугарима су стигла појачања. Брзо су се прибрали и поново кренули у напад. Овог пута свом силином по левом крилу. Положаји су се повијали под ударом, претила је опасност да се цела линија распадне.
Убрзо се на том месту нашао командант Бацић. Лично је преузео команду. Нашао се раме уз раме војницима на првој линији. Дограбио је пушку погинулог, нишанио, пуцао ка непријатељу вичући: – Нема одступања! Наредба је да пружимо отпор до последњег човека!
Опрез и храброст под све већом ватром
Аустроугари и даље надиру, Тимочани их немилице косе. Муниције је све мање. Пуковник наређује да се пази на сваки метак и пуца само на сигурно. Тек када буду у домету, у месо, без непотребног расипања муниције.Страха који би растерали паљбом ионако више нема.
Сви су на положају, потпуно сигурни у намери да не одступе ни корак. Линије су се усталиле, не може да их помери ни бесомучна артиљеријска паљба. Деловало је као да аустроугарски команданти тако желе да заврше дан. Већ се увелико смркло. Напади пешадије и коњичких ескадрона унеколико су ослабили. Биће да се ни њима није ишло у погибију по мрклом мраку.
Последњи час отпора и одлука о повлачењу
После 23 сата борбе 13. пешадијски пук 2. позива готово да је поклекао. Готово 5 пукова Аустроугара наваљивало је на један српски, знатно ослабљен. Њихови команданти осетили су да је то пресудан тренутак. Победа им је била надохват руке, па су појачали притисак. Ешалон за ешалоном војника у плавим униформама наваљивао је према положајима пуковника Бацића. Или ономе што је од њих остало.
Последњи официр који је остао у строју молио је пуковника да се повуку. Пуковник је оклевао, загледао преживеле. Коначно, извадио је свој сат:
– Заиста, сваки је напор излишан. Наредите да се пук повуче!
– А ви, господине пуковниче?
– Ја, не. Сада је шест сати, а дао сам реч за 24 часа. Ја ћу остати још тај 1 сат.
Последњи час команданта Бацића
Преживели официри и војници били су упорни:
– Господине пуковниче, ми вас нећемо оставити.
Пуковник још упорнији:
– Ја вам наређујем да се повучете под борбом. Преузмите команду над нашим пуком. Извршите наређење!
Бацић је остао на брду. Није био сам, с њим су остали и ордонанси, који су га носили до тада. Одбили су наређење да се повуку, желели су да остану уз свог команданта. Па како буде њему, тако ће и њима. Без престанка су сипали паљбу из пушака ка непријатељу.
„Тринаести пешадијски пук сам ја“
Нешто касније стигла су и прва аустроугарска одељења. Затекли су само пуковника Бацића и 2 ордонанса, окупане крвљу, окружене лешевима. Бацић је успео да се подигне, ослањајући се на ордонансе. Официр који је командовао тим аустроугарским истуреним одељењем питао је:
– Где је 13. пешадијски пук?
Бацић је смогао снаге да одговори на немачком, све кроз смешак:
– Тринаести пешадијски пук сам ја.
Непријатељски официр је додао:
– Предајте се!
Бацић је подигао револвер:
– Није допуштено вређати српског пуковника предлажући му да се преда!
Потом је уследила последња команда:
– Паљба!
Запуцала су сва тројица.
Аустроугари су одговорили плотуном. Пали су и Бацић и ордонанси. Испоставило се да је пуковник тешко рањен, али жив. Непријатељски официри наредили су да га брзо пренесу у амбуланту. Још је дисао.
Тамо је брзо стигао и аустроугарски командант. Задивљен храброшћу, изразио је жељу да поздрави непријатеља:
– Жалим што се нисте предали, господине пуковниче!
– Ја не жалим, господине!
Нека је вечна слава пуковнику Бацићу
Неколико сати доцније, пуковник Живојин Бацић био је мртав. Она 24 сата увелико су прошла! Имена храбрих ордонанса који су остали до краја са својим командантом – нажалост нису позната!
Аустоугарски генерал Апер наредио је да се пуковник Бацић сахрани уз све војне почасти, те да му се подигне споменик као противнику достојном поштовања и дивљења. Сахрањен је поред реке Љиг.
За своју исказану храброст, одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Тридесетих година 20. века његово тело је пренесено у темеље нове цркве Светог Јована у Љигу.
У Љигу му је 1992. постављена бронзана спомен-биста. На љишкој цркви, налази се спомен-плоча, њему посвећена. 2023. Бацић је проглашен почасним грађанином Љига, града који је тако пожртвовано бранио.
Вечна слава команданту Бацићу!
