Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путеве и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живео у свом благу и изобиљу и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.
Овако је о себи говорио прота Матеја Ненадовић, громадна историјска личност прве половине 19. вијека, једне од најзначајнијих епоха у историји српског народа у којој су наступале велике и судбоносне промјене са далекосежним посљедицама.
Прота Матеја Ненадовић бјеше непосредни учесник и савременик свих тих догађаја и процеса који су водили ка стварању слободне нововјековне српске државе. Био је један од организатора Првог устанка, војвода, дипломата, судија, законодавац, државник, али и књижевник и хроничар тог времена.
Матеја Ненадовић је истакнути представник чувене породице Ненадовића, која је у историји Србије оставила дубок и неизбрисив траг. Рођен је 26. фебруара 1777. године у Бранковини код Ваљева. Његов отац, обор кнез Алекса, био је један од највиђенијих, ако не и највиђенији Србин, посљедњих деценија 18. вијека и одликовани учесник аустријског фрајкора са чином оберлајтнанта. Мајка му се звала Јована или Јованка, од рода Ђелмашевића из Гвозденовића. Управо је умни и виспрени Алекса, човјек великог искуства, својим мудрим савјетима пресудно утицао на формирање снажне и импресивне Матејине личности.
Међутим, залуд би била сва очева мудрост да његове ријечи нису као сјеме падале на плодно тло природне надарености његовог интелигентног сина. Стога му отац и намијени свештенички позив, видећи синово проницљиво расуђивање, али и изражену ноту озбиљности и уљудности. Тако га одмах усмјери ка школовању, јер у Београдском пашалуку тог доба бијаше јако мали број писмених људи, а о неком солиднијем образовању ни говорити се није могло.
Књигу је почео учити код попа Станоја, а затим током избјеглиштва по Срему, гдје Алекса пребаци чељад током Кочине крајине (буне). До своје шеснаесте године већ се Матеја Ненадовић солидно образовао, када га и запопи „добри владика“ Јоаким, који му двије године касније додијели и чин проте из обзира и поштовања према његовом оцу. Матеја је тада био један од најобразованијих свештеника у Србији и одмах је почео уводити ред у црквеним пословима како је видио у Срему, што народ поздрави. Све је код Матеје ишло неким убрзаним слиједом ствари. Већ у сами освит 19. вијека загазиће у вртлог историје кад га отац упућује у тајне припреме устанка, а који ће неминовно избити због тешког зулума дахија који се и од султана у Стамболу отурише.
Под изговором да иде купити мантију и ћурак код чувених сарајевских Срба, терзија и ћурчија, прота у граду на Миљацки о Ђурђевдану 1803. води преговоре са народним првацима о општем устанку хришћана против османске управе. Он о томе касније није пуно причао, како те људе не би изложио одмазди, јер је турска управа у Босни остала још задуго. Међутим, зна се да је владика сарајевски Венедикт Краљевић био упућен у то, као и да је с њим у вези био Јован Јанчић – Сарајлија, мајстор пушкар, који 1809. подиже буну у околини Градишке. Не треба заборавити да су и десетине Сарајлија учествовале у Карађорђевој војсци, док су богати трговци слали Вожду озбиљне прилоге за набавку џебане.
Лукав у невољи
Ускоро и букну тај очекивани устанак и то на врло трагичан начин за самог Матеју. Наиме, у чувеној сјечи кнезова његовог оца Алексу, заједно са Илијом Бирчанином, 23. јануара 1804. у Ваљеву посијече Мехмед-ага Фочић. Прота се одмах одметну од куће и на вијест о устанку у Шумадији поче да подиже на оружје читав ваљевски крај, заједно са 12 година старијим стрицем Јаковом. На вису изнад Бранковине 27. фебруара пободе тробојни крсташ бајрак, под који се истог дана окупи око 700 устаника. Видећи танку опремљеност те своје војске, прота команду предаде Јакову, а он одмах пређе у Земун, гдје за свој новац поче куповати џебану и оружје.
Кад у Земуну затече Дел-Ахмета, сина везира Хаџимустафа – паше, којег су дахије још 1801. погубиле, мудро одлучи да га поведе са собом. Он му послужи као доказ да је буна уперена против одметнутих дахија, а не против легалне турске власти и тако охрабри један дио Срба, који се на почетку колебао. Из истих разлога по народу шири причу како је султан Карађорђу послао ферман да удари на јањичаре. Невоља човјека свачем научи па ће и касније у пар наврата прибјећи истом лукавству као онда кад је допремио у Аустрији купљене топове, а проширио гласине да је то поклон самог цара Франца, који жели да то због Турака остане тајна. Наравно, све је чинио с намјером подизања морала код војске и једног дијела народа који је скоро изгубио наду у избављење из тешког ропства, љуте биједе и зулума.
У првим годинама устанка прота командује дијелом јединица при ослобођењу Ваљева, Шапца, Карановца (Краљева), Ужица и Смедерева, а потом и самог Београда. Истаче се командном умјешношћу у боју на Мишару, кад са својим одредом изненада удари у леђа непријатељу. Како Јаков бијаше рањен, 1807. команду цијеле западне војске преузе прота Матеја Ненадовић. Међутим, већ је био на своја плећа упртио и терет предсједника Правитељствујушћег совјета (устаничке владе) од 1805. до 1807, а члан ће му остати све до 1811. То бијаше потврда колико су народне вође цијениле његову разборитост и слободарско прегалаштво.
Са пуном историјском свијести о значају тог задатка, разуман и прибран, улагао је много такта и памети да би се сачувало насушно потребно јединство у условима гложења пријеког вожда и неких плаховитих непослушних војвода. Знао је да би у противном пропаст устанка била готова ствар. Посебан терет је била вождова нетрпељивост према његовом стрицу Јакову, који је једно вријеме одбијао да прихвати Карађорђево старјешинство, сматрајући себе нешто вишим због породичног престижа. А уз све то требало је поставити и управу са судовима у ослобођеним нахијама. Он вриједно ради на успостави попечитељстава (министарстава) и судства, а предлагач је и првог казненог закона у устаничкој Србији.
Па ни све то не бијаше доста, већ му вожд и војводе, видећи његову интелектуалну снагу и бесједнички дар, одредише да путује далеке путе не би ли нашао какве савезнике и помоћ устанку, материјалну или политичку. Током читаве једне деценије прота је предузимао многе дипломатске мисије, а прва бијаше када се 1804. са Петром Чардаклијом и Јованом Протићем упути у Русију да тражи помоћ у борби против Турака. Потпуно је фасцинантно да неколико људи за грубо отесаним чамовим столом у неугледној одаји са земљаним подом прегну ићи, при оним средствима и даљинама на двор највећег хришћанског цара, опремљени комадом проје у торби и нешто мало новца, при том не знајући ни гдје је то, ни како се до тамо стиже.
Прота касније записа како су пошли: “ … да нађемо Русију за коју ништа не знамо гдје је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом“. Резултат прве посјете био је скроман, па многи рекоше: „Жали Боже толиког труда“, јер, сем нешто помоћи у новцу и мало оружја, уз обећање да ће се у преговору с Турцима заузети за Србе, нека јача помоћ је изостала. Тад им је саопштено да Русија тренутно има мир с Турцима и да засад нема изгледа за нови рат. Илузорно је и било очекивати да ће Руси одмах поскочити на оружје да помогну неке тамо далеке Србе, за које честито ни чули нису. Међутим, та протина мисија је била улог за будућност и отварање пута за неку каснију јачу сарадњу, јер познато је да Руси „споро седлају, али брзо јашу“ кад се једном одлуче да на бојном пољу остваре своје интересе.
Одлазак у Аустрију
Матеја Ненадовић је такође од 1804. упорно покушавао да учврсти и везе устаника са Аустријом. Међутим, дворска канцеларија у Бечу одбија његову молбу за војну помоћ, али ће он, мимо тога, успјети да преко старих очевих веза у војним круговима монархије обезбиједи дотурање оружја и муниције, па чак и набавку првих топова. Осим тога, он преко црквене јерархије тамошњих Срба, успијева обезбиједити знатну материјалну помоћ за устанак. Аустрија није радо гледала на те његове радње, јер у том тренутку није била за кварење односа са Турском, а још мање за стварање неке српске државе на својој јужној граници.
У фебруару 1806. поново га видимо у Бечу са Божом Грујовићем и Милошем Урошевићем, када ће лично цара замолити да му одобри набавку муниције и других војних потреба за Србију.
Недуго потом у Босни преговара и са Турцима, не би ли се за неко вријеме одложио напад са те стране. Ђорђије Црни озбиљно се наљути што је прота лично ишао у турски штаб у Бадовинце, ем је тако важан човјек могао лудо изгубити главу, ем је као старјешина који зна многе тајне устаника могао на мукама штошта одати, јер Турцима се није могло вјеровати. Али брзо се и одљути јер је проту изузетно цијенио и волио.
Године 1811. именован је за ваљевског војводу са управом над 34 села и варошицама Уб и Палеж и тад су два попа командовала војском према Босни: он и поп Лука Лазаревић.
Док је вожд временом бескомпромисно почео рушити све мостове са Стамболом, мудри је прота то сматрао великим ризиком, увјерен да се мала Србија, без унапријед обезбијеђене подршке неке од великих сила, тешко може на дуже стазе одупријети, иако посрнулој, још увијек довољно јакој Османској царевини. Све има своје вријеме, а вријеме за српску државу још није дошло, процјењивао је реалистично Матеја Ненадовић. Он је сматрао да ће се на страни лакше наћи подршка за одређену аутономију унутар Турске, послије чега би се наставила борбу за независну државу, када то околности дозволе. Ту своју идеју није наметао, већ је лојално слиједио став Вожда и већине, ничим не желећи да допринесе било каквом раздору или нејединству.
Кобне 1812. Наполеон крену на Русију, па Петроград убрзано у мају потписује са Турцима Букурешки мир и у пресретање Французима поче пребацивати трупе са Дунава (из Влашке и Молдавије), које су се до тад рвале са бројном турском армијом. Тачка 8. мира предвиди да се у Србији градови и тешко оружје предају Турцима, што Карађорђе одби. Стамбол то једва дочека, па ослобођен руског војног присуства, концентриса јаке снаге према Србији да смрви и сатре ту побуну, која му скоро деценију загорчава живот. Тако је Србима 1813. година „на зло сванула“, па у боју на Равњу, заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем, прота пружа посљедњи отпор турској навали из Босне.
Послије пропасти устанка прелази у Срем код Купинова, да би се са сломљеним вождом срео у манастиру Фенеку. Прота је тешко погођен тим крахом. Пред призором опште пропасти, он тада пише о трагичној судбини свога народа, види свуда несрећу и горке јаде због турске одмазде, па чак стрепи од потпуног нестанка злосрећних Срба „… нека се небо смилује сиротом српском народу“. Не мирује ни у емиграцији, већ неуморно чини дипломатске напоре како би велике силе заинтересовао за судбину Срба, истичући да и тај европски народ има право на достојанствен живот, лишен тешке турске тираније. Током трајања Бечког конгреса он је све вријеме присутан, посјећује стране министре и моли дипломатску интервенцију за спасавање народа, па се тим поводом поново састаје и са руским царом. Мада црна судбина Србије никог није ганула, издејствовао је некако повратак избјеглица, а потом и набавку оружја и муниције за тек почети Други српски устанак. Потом се и сам враћа у Србију и у потпуности ставља на располагање Милошу Обреновићу, као што је некад Карађорђу.
Овај радо прихвата услуге у народу врло поштованог проте, човјека са великим искуством и добрим везама на страни, па га ускоро поставља за ваљевског кнеза и члана Народне канцеларије. Међутим, иако лојалан, Матеја Ненадовић је временом све теже излазио на крај са самовољом хировитог Милоша. Више пута је падао у књажеву немилост, па опет призиван. Неслагање 1832. постаде толико да је прота пензионисан. Шест година касније поново је „реактивиран“ као члан Државног совјета, кад је радио на припреми устава Србије. Ни са новим кнезом Михаилом не бјеше боље среће, па је 1840, као угледни уставобранитељ, заједно са Томом Вучићем и Аврамом Петронијевићем, протјеран у Цариград. У Србију се враћа пун огорчења због претрпљених невоља. Доласком на власт Александра Карађорђевића 1842. постаје му близак сарадник и државни совјетник. Године 1844. том прилично неодлучном вождовом сину Матеја спасава климави трон, гушећи Катанску буну. Наредне 1845. године прота постаје и члан Друштва српске словесности.
Посебно мјесто
Коначно се повукао у пензију 1852, након што је цијелих пола вијека утемељивао и градио младу српску државу. Има ево равно 170 година како је 11. децембра 1854. тај велики човјек вјечно склопио очи. Свечано је сахрањен у Бранковини, уз присуству бројних угледника и велику пратњу народа, са 60 војних коњаника. На груди му је, по посљедњој жељи, положено „Мало јеванђеље“ које је 1804. донио из Русије и над којим се тада заклеше првих 12 чланови српског Совјета.
Снага сваког народа мјери се у томе колико је великих људи он изњедрио, посебно у кључним временима своје историје, а такви су без премца у Србији били народни предводитељи Првог и Другог српског устанка. Ти наши ваљани преци су, уз ратнички квалитет и спремност на жртву, чврсто вјеровали у себе, па чак и у оно што је изгледало немогуће, попут тога да се може побиједити и 30 пута бројнији противник. Међу њима је прота Матеја Ненадовић имао посебно мјесто, као личност изразитог моралног интегритета. Послије значајних ратова, челна мјеста у историји по заслугама и части резервисана су искључиво за војсковође, међутим прота ту улогу није могао до краја развити, јер су му наметани други, можда и важнији послови и зато је лагано потиснут у други план. Ипак, слободно се може рећи како је срећна околност да су Карађорђе и војводе препознале и друге вриједности свестране Матејине личности. То је било од немјерљиве користи за устанак, јер такви су људи врло ријетки, а Србији су онда били и те како потребни.
Матеја Ненадовић је почетком устанка имао тек 27 година и, уз хајдук Вељка, био је најмлађи војвода и народни вођа. Међутим, данас га многи перципирају као зрелог, па чак и старијег човјека у вријеме Првог устанка. Томе је допринијело његово звање проте, те истакнуте војне и државничке функције, а посебно његови портрети, настали у седмој деценији живота, од аутора Јована Исаиловића, Јохана Беса, Анастаса Јовановића и Уроша Кнежевића (портрети из млађих дана нису сачувани).
Прота Матеја се женио два пута, са рано преминулом Мирјаном Хаџић је имао десеторо дјеце која не преживјеше дјечију доб, а негдје 1816. кнез Милош га, упркос црквеном канону, ожени Јованком Милићевић са којом је добио пет синова и једну кћерку. Прота никад није оставио мантију и одмакао се од свештеничког чина, а поред српских медаља одликован је и руским Орденом свете Ане, као и турским Орденом славе.
Прота је написао и своје „Мемоаре“ које ће 1867. објавити његов син, познати књижевник Љуба Ненадовић. То дјело озбиљне умјетничке вриједности историчари књижевности су оцијенили као најважнију српску прозу прве половине 19. вијека и прворазредно свједочење о битним догађајима и људима тога времена.
Некрунисана династија
Ненадовићи су послије Карађорђевића и Обреновића били најзначајнија српска породица, са великим заслугама за отечество, снажно се истичући родољубљем и ратничким духом. Они су Србији више од једног вијека давали истакнуте политичаре, високе официре, научнике, свештенике, правнике, књижевнике и разне друге угледнике, који су вршили снажан утицај на многе процесе и догађаје од велике важности за развој нововјековног српског друштва и државе.
Зато их данас неки сматрају трећом некрунисаном српском династијом. Поријекло воде из херцеговачког српског племена Бањани, гдје су некад живјели у запустјелом селу Бирч, у близини села Миљанића, а у Србију су се доселили крајем 17. вијека. Ненадовићи су много полагали на школовање својих чланова и данас су изданци те породице угледни чланови друштва: научници, градитељи, умјетници, какви су рецимо архитекта Ђорђе Ненадовић или познати диригент Бојан Суђић.
