Просвећеност је човеков излазак из малолетности за коју је сам крив. Малолетност је неспособност служења властитим разумом без нечијег вођства. Човек је сам крив за ову малолетност, ако њен узрок није помањкање разума, него решености и храбрости да се њиме служи без нечијег вођства. Sapere aude! Имај храбрости да се служиш властитим разумом! Ово је, дакле, мото просвећености.
Лењост и кукавичлук узроци су због којих тако пуно људи, чак и након што их је природа још давно ослободила туђег вођства (naturaliter majorennes), ипак радо остаје малолетно током целог живота и због којих је другима тако лако да им се наметну за старатеље. Тако је лагодно бити малолетан.
„Не морам да се напрежем“
Ако имам књигу која замењује мој разум, душебрижника који замењује моју савест, лекара који ми прописује дијету итд., онда не морам ја сам да се напрежем. Нема потребе да сам размишљам ако могу да платим – други ће већ уместо мене преузети тај мрски посао.
Они старатељи, који су били тако љубазни да преузму врховни надзор над људима, већ воде бригу о томе да највећи део људи (међу њима и цео лепши пол) корак у пунолетност сматра не само тегобним него и врло опасним.
Након што су прво заглупили своју стоку и брижљиво спречили да се ова мирна створења ни случајно не усуде да направе макар и један корак изван шеталице у коју су их затворили, они им и после тога стално указују на опасност, која им прети ако покушају да ходају самостално. Та опасност, додуше, и није тако велика, јер би после неколико падова коначно научили да ходају, али их већ један такав пример чини несигурним и уопште узевши рађа страх од свих даљих покушаја.
Сваком појединцу је тешко да се ослободи малолетности
Сваком појединцу је, дакле, тешко да се ослободи малолетности која је постала скоро његова природа. Чак ју је и заволео и сада заиста није способан да се послужи властитим умом, јер му никад није било дозвољено да то покуша. Правила и навике, та механичка оруђа на уму засноване употребе или чак злоупотребе његове природне надарености, окови су трајне малолетности.
Ако би неко чак и успео да их збаци, он би ипак начинио тек један несигуран скок и преко најужег јарка, јер није навикао на такав слободан покрет. Стога је мало оних којима је пошло за руком да, радећи на свом духу, сами себе ослободе малолетности, а да при том, ипак, сигурно корачају. Пре је могуће да публика сама себе просвети, а то је скоро неизбежно, само ако јој се да слобода.
Јер увек ће се наћи неколицина самостално мислећих, па чак и међу постављеним старатељима велике гомиле, која ће, након што је и сама збацила јарам малолетности, ширити око себе дух разумне процене сопствене вредности и предодређености сваког човека да самостално мисли.
При том, посебно је важно то да публика (којој су ови самостално мислећи претходно наметнули јарам), уколико је побуне неки од оних старатеља који су и сами неспособни за сваку просвећеност, касније и њих саме приморава да остану под њим; зато је стварање предрасуда тако штетно, јер се оне на крају свете онима који су их створили – било сами, било да су то учинили њихови претходници. Стога публика може само постепено да доспе до просвећености.
За ову просвећеност захтева се слобода
Кроз револуцију ће се можда остварити напуштање личног деспотизма и грамзивог или властољубивог угњетавања, али се никада не може доћи до истинске реформе начина мишљења, него ће нове предрасуде, попут старих, послужити као каишеви за ходање за неразумну велику гомилу.
За ову просвећеност не захтева се ништа друго до слобода и то она најмање штетна од свега што се може назвати слободом, наиме: слобода јавне употребе ума у сваком погледу. Али, сада чујем повике са свих страна: не резонујте.
Официр каже: не резонујте, већ егзерцирајте! Порески службеник: не резонујте, него плаћајте! Свештеник: Не резонујте, него верујте! (Само један једини господар на свету каже: резонујте колико год хоћете и о чему год хоћете, али будите послушни!)
Које ограничавање омета, а које поспешује просвећеност?
Овде је свугде присутно ограничавање слободе. Које ограничавање, међутим, омета просвећеност, а које не, него је чак поспешује? – Ја одговарам: јавна употреба ума мора у свако доба бити слободна и само она може довести до просвећености људи; његова приватна употреба, међутим, може се ограничити чешће и у знатној мери, а да при том битно не омета напредак просвећивања.
Под јавном употребом сопственог ума подразумевам ону коју неко као научник врши пред целокупном читалачком публиком. Приватном употребом ума називамо ону, коју неко сме да врши у оквиру одређеног грађанског намештења или службе, која му је поверена.
За поједине послове није дозвољено резоновање
За поједине послове, који задиру у интересе заједнице, неопходан је, међутим, одређени механизам, на основу којег поједини чланови заједнице треба да се држе само пасивно, да би их, уз постојање вештачке сагласности, власт усмеравала ка јавним циљевима или, да би их, барем, одвратила од уништавања тих циљева.
Овде наравно није дозвољено резоновање, већ се мора бити послушан. Али, уколико овај део машине себе истовремено сматра делом целе једне заједнице, чак делом друштва грађана света, дакле, у својству научника, који се обраћа публици путем списа, тада он може резоновати, а да због тога не трпе послови, које је постављен да врши једним делом као пасивни члан.
Било би крајње погубно кад би официр, којем су његови претпостављени нешто наредили, у оквиру службе наглас паметовао о сврсисходности или корисности тог наређења; он мора да слуша.
Не може му се, међутим, ускратити право да као научник ставља примедбе на грешке у војној служби и да их предочи публици, да би она донела свој суд о њима. Грађанин не може да одбије да плати наметнуте порезе; чак и дрска критика таквих намета, ако он мора да их подмири, може бити кажњена као скандал (који би могао да изазове општу непослушност).
Критичко размишљање
Тај исти грађанин ипак дела у складу са грађанском дужношћу, ако као научник јавно изнесе своја размишљања о неумесности или пак неправедности таквог разрезивања пореза. Свештеник је исто тако у обавези да се својим ученицима катихизиса и својој заједници обраћа у складу са симболом цркве којој служи, јер је он под тим условом и примљен у службу.
Али, као научник, он има пуну слободу, а чак је и позван да саопшти публици све своје брижљиво преиспитане и добронамерне мисли о ономе што је погрешно у наведеном симболу, као и предлоге за боље уређење религије и цркве.
Овде нема ничег што би се могло ставити на терет савести
Овде нема ничег што би се могло ставити на терет савести. Јер оно чему подучава у складу са својом службом, као заступник цркве, он представља као нешто, за шта нема слободу одлучивања да подучава према властитом нахођењу, већ је ту постављен да подучава према правилима и у име неког другог.
Он ће рећи: наша црква учи ово или оно – то су аргументи којима се служи. Он тако извлачи сваку практичну корист за своју заједницу из правила, испод којих он лично не би ставио свој потпис са чврстим убеђењем, а за чије изношење може упркос томе да изрази спремност, јер није сасвим немогуће да је у њима скривена истина или се бар засигурно не може наћи ништа што би било у супротности са унутрашњом религијом.
Јер, ако би веровао да ће наћи ово последње, тада не би могао савесно да обавља своју службу и морао би да је напусти.
Привид слободе
Када, дакле, учитељ у служби користи свој ум пред својом заједницом, тада се ради само о приватној употреби, јер је посреди увек само кућни скуп, ма како велик он био, и у том погледу он као свештеник нема слободу и не сме је ни имати, јер извршава туђи налог.
Али, као научник који се преко својих списа обраћа правој публици, наиме свету, – дакле, као свештеник који свој ум употребљава јавно, – он ужива неограничену слободу да се користи својим властитим умом и да говори у своје властито име. Јер, то да старатељи народа (у стварима религије) и сами треба поново да постану малолетни, бесмислица је која води овековечењу бесмислица.
Али, зар друштво свештеника, можда неки црквени скуп или поштовања достојан класис (како се то назива код Холанђана), не би требало да има право да се под заклетвом међусобно обавеже да ће се држати одређеног, непроменљивог симбола, како би на тај начин имао стално врховно старатељство над сваким од чланова, а преко њих и над народом, и како би чак и овековечио то старатељство? Ја кажем: то је сасвим немогуће.
Један такав уговор који би био склопљен да заувек удаљи људски род од сваког даљег просвећивања, потпуно је ништаван, па чак и онда ако га потврде највиша власт, парламенти и најсвечанији мировни споразуми. Једно доба не може да се удружи и завери да ће следеће доба довести у такво стање, у којем ће бити онемогућено да прошири своја (превасходно она веома битна) сазнања, да их очисти од заблуда и, уопште, да настави да корача путем просвећивања.
Злочин против људске природе
Био би то злочин против људске природе, чије је изворно одређење управо у том напредовању, и потомци могу, дакле, с пуним правом да одбаце такве одлуке као недопустиве и злочиначке. Пробни камен свега онога што се о једном народу може закључити у виду закона, лежи у питању: да ли један народ може сам себи наметнути један такав закон?
У очекивању неког бољег закона, то би чак било и могуће за извесно кратко време, да би се завео одређен поредак, с тим што би истовремено сваком грађанину, а пре свега свештенику, било допуштено да у својству научника јавно, тј. путем списа, ставља примедбе на оно што је лоше у садашњем уређењу, при чему би постојећи поредак и даље трајао, све док се јавно и у довољној мери не би стекао увид у стање тих ствари и све док се не би доказало да би се удруживањем гласова (ако не одмах и свих) могло изаћи пред престо са предлогом да се заштите оне заједнице које су се, на пример, према свом схватању бољег увида, споразумеле о промени устројства религије, а да се при томе не спречавају оне заједнице које желе да остану при старом.
Али у потпуности је недопустиво постизање сагласности о трајном устројству религије које нико не би јавно доводио у сумњу, макар и само за животног века једног човека, чиме би се једно раздобље у ходу човечанства ка бољем, такорећи уништило и учинило неплодним, а тиме и неповољним, чак и за потомство.
Воља народа сабрана у култу једне личности
Један човек, додуше, може за себе лично, а и тада само за извесно време, да одгоди просвећивање у ономе што треба да зна, али да од њега одустане, па било то и за себе лично, а поготово за потомство, значило би повреду и гажење светих права човечанства.
А оно што чак нити један народ не сме да одлучи за себе, то још мање сме да одлучи један монарх за свој народ, јер његов законодавни углед почива управо на томе да он у својој вољи обједињује вољу целог народа.
Ако му је стало само до тога да свеколико истинско или привидно побољшање постоји заједно са грађанским поретком, онда он може да пусти своје поданике да сами чине оно што сматрају неопходним за спас своје душе, то га се уопште не тиче, али и те како треба да води рачуна о томе да онемогући стварање такве ситуације, у којој би један човек применом силе спречио другог да свим снагама ради на одређењу и унапређивању спаса своје душе.
Чак би и по краљевско височанство било штетно да се у то умеша тако што ће удостојити свог владарског надзора садржине списа, у којима његови поданици покушавају да разјасне своје спознаје; исто тако, штетно је кад то чини из властите највише спознаје, при чему се излаже приговору Caesar non est supra Grammaticos, као и онда – што је још штетније – ако своју највишу власт у тој мери унизи да ће у својој држави подржавати црквени деспотизам неколицине тирана који је уперен против осталих поданика.
Живимо ли у просвећеном добу?
Ако се сада постави питање: живимо ли ми у просвећеном добу, онда одговор гласи: не, али свакако живимо у добу просвећивања. Још пуно тога недостаје за то, како ствари сада стоје, у целини узев, да би људи били у стању или да им се само омогући да се у стварима религије сигурно и добро служе својим разумом без туђег вођства.
Међутим, постоје јасни знаци да им је сада ипак отворен простор да се слободно развијају у том правцу и да се постепено смањују препреке за опште просвећивање или излазак из малолетности за коју су сами криви. У том погледу, ово доба је доба просвећивања или Фридрихово столеће.
Владар који не мисли да је недостојно да за себе каже да сматра својом дужношћу да у стварима религије ништа не прописује људима, него да им у том погледу оставља пуну слободу, који, дакле, одбија од себе чак и надмено име толеранције, тај владар је и сам просвећен и заслужује да га захвални свет и потомство славе као првог, који је људски род ослободио малолетности, барем од стране власти, и који је сваком оставио слободу да се у свему што је ствар савести, користи својим умом.
Свештена лица, достојна поштовања, без штете по њихову службену дужност, смеју под њим, у својству научника, да слободно и јавно изнесу свету на проверу своје судове и спознаје који ту или тамо одступају од прихваћеног симбола, а још у већој мери то сме да чини сваки појединац који није спутан дужношћу службе.
Тај дух слободе шири се и према споља
Тај дух слободе шири се и према споља, чак и тамо, где се мора борити са спољним препрекама које поставља власт, која саму себе погрешно схвата. Јер, за то јој, ипак, служи светао пример, да у слободи не треба чинити ништа у циљу одржавања јавног мира и јединства заједнице.
Људи се мало помало сами ослобађају сировости, али само ако се неко намерно не потруди да их у њој задржи. Ја сам тежиште просвећености, која представља човеков излазак из малолетности, за коју је сам крив, превасходно ставио на ствари религије, јер су они који владају над нама незаинтересовани да изигравају старатеља својим поданицима у односу на уметности и науке, а сем тога, религијска је малолетност не само најштетнија него она, у највећој мери, и највише обешчашћује.
Али начин размишљања државног поглавара, који подржава прву малолетност, иде још даље од тога и он увиђа, да, чак и у погледу законодавства, не постоји опасност од тога да својим поданицима дозволи да јавно користе властити ум и да свету јавно предоче своја размишљања о бољем уређивању законодавства, штавише, и да отворено критикују већ постојеће, за шта имамо сјајан пример, и у том погледу ниједан монарх није претходио оном, кога ми поштујемо.
Али само онај, ко се, и сам просвећен, не боји сенке, и ко, у исто време, има при руци једну добро дисциплиновану и многобројну војску којом јамчи за јавни мир, само он може рећи оно што једна република не сме да се усуди: резонујте, колико год хоћете и о чему год хоћете, само будите послушни!
Већи степен грађанске слободе доприноси слободи духа народа
Тако се овде показује чудноват, неочекиван ток ствари које се тичу човека, као што је и иначе, ако се тај ток посматра у целини, у њему скоро све парадоксално. Чини се да већи степен грађанске слободе доприноси слободи духа народа, а ипак јој поставља непремостиве препреке.
Насупрот томе, нешто мањи степен слободе отвара народу простор да се искаже у складу са свим својим могућностима. Ако је природа испод ове тврде љуске ослободила семе, за које се најнежније брине, наиме, склоност и предодређеност за слободно мишљење, онда оно постепено делује повратно на начин мишљења народа (чиме се народ све више оспособљава да слободно дела) и коначно чак и на начела владања, која сматра прихватљивим, да према човеку, који је сад више од машине, поступа у складу са његовим достојанством.
