Пробој солунског фронта, једна од најважнијих битака у Првом светском рату, почео је 15. септембра 1918. године. После тродневне офанзиве, Прва и Друга српска армија пробиле су Солунски фронт 17. септембра 1918. године. То је било одлучујуће за слом Централних сила у Првом светском рату. Месец и по дана касније капитулирала је Аустроугарска, а убрзо и Немачка.
Српске снаге су пресекле бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје.
При томе су Срби напредовали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање. Француска коњица није успевала да држи корак са српском пешадијом.
На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена на пролеће 1916. године, после опоравка на Крфу након Албанске голготе.
Са једне стране фронта били су српски, француски и британски војници. Њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана. Са друге друге стране линије биле су аустроугарска, немачка и бугарска дивизија.
За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше Д’Епере. Одлука да се коначно крене у пробој фронта донесена је у јуну 1918. године.
Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак. На њему се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.000 војника.
Борба
Српска војска била је подељена у две армије – Прву, под командом Петра Бојовића и Другу армију, на чијем је челу био Степа Степановић. Командант штаба био је војвода Живојин Мишић.
Борбе су почеле 14. септембра 1918. године целодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, немачким и аустроугарским положајима. У зору 15. септембра у 5:30 часова, после снажне артиљеријске припреме, у напад су кренуле дивизије првог ешалона Друге армије на фронту Сушица – Соко дугом 17 километара.
Српска Прва армија деловала је на фронту Соко – Лешница дугом 16,5 километара водећи са непријатељем борбу „прса у прса“.
Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, који је другог дана проширен на 40 километара и тиме почиње слом централних сила чија се линија на Солунском фронту распада. Тако је пробој солунског фронта успешно извршен.
Срби иду као олуја – напред
Француски маршал Франше Д’Епере је у извештају Влади Француске при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године написао да се „операције морају успоравати, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују“, а да „само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред“.
Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој немачко-бугарског фронта, што је довело до тога да су Бугари упутили у Солун молбу да се прекину операције за 48 часова.
Франше Д’Епере је одбио тај захтев и поручио да у обзир долази једино капитулација. То су Бугари прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала.
Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само с једним захтевом – да се српска војска не пушта у Бугарску.
Немци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима. Остаци немачке војске су гоњени српско-француским снагама одступали на север.
Ослобађање Србије
Прва српска армија заузела је 5. октобра Владичин Хан. Под борбом се пробила кроз Грделичку клисуру, заузела Грделицу, 7. октобра продрла у Лесковачку клисуру и заузела Лесковац, а 9. октобра избила пред Ниш.
Српска Врховна команда, на предлог команданта армије и без обзира на техничку надмоћност непријатеља, одобрила је да Прва српска армија нападне немачку армију код Ниша.
У борбама од 10. до 12. октобра Прва српска армија је разбила делове те немачке армије и 12. октобра ушла у Ниш.
Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године.
Поразом Бугарске, немачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је уследио слом империја.
Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра, а Немачка 11. децембра 1918. године.
