Предраг Милојевић је у овом бурном веку преживео две династије, три Југославије, четири рата, пет режима, издао три пута по шест књига својих текстова и превода, пише седам деценија, памти осам и живи своју девету деценију. У овом веку право је чудо већ преживети све буре овога века и то још на овом тлу.
Предраг Милојевић не само да је био сведок овога века већ је у њему учествовао од преласка преко Албаније 1916. године као петнаестогодишње момче до невоља које су доносиле окупације и ћуди режима – рекао је Јован Ћирилов о Предрагу Милојевићу приликом доделе награде „Браћа Карић“ сада већ давне 1998. године.
Највећи српски новинар кога смо заборавили
Највећи српски новинар који је радио интервјуе са Хитлером, Гебелсом, Химлером, Черчилом, Николом Пашићем, Слободаном Јовановићем и многим другим, сада већ историјским личностима као да није нашао значајније место у сећању српског народа.
Зато овај текст има за циљ да подсети читаоце на вероватно највећег српског новинара икада.
Рођење и порекло
Предраг Милојевић рођен је 25. децембра (он и Исус Христос, како је сам знао да каже) те 1901. године у малом пограничном месту Рам, као једно од осморо деце. Како се још сазнаје, невероватно је то, да је свако од осморо браће рођено у различитим местима.
Породица Миливојевић се 1909. године трајно настањује у Београду, где Предраг креће у основну школу.
Први школски дани у сенци ратова
Био је трећи разред када је избио Први балкански рат 1912. године. Школе су биле затворене и претворене у болнице, а ђаци су долазили и помагали болничаркама. Када су се школе поново отвориле, избио је Други балкански рат, тако да је Предраг завршио основну школу са свега три године школовања, где каже да му је буквар и даље био у торби.
Тинејџер у Првом светском рату
Да ће школовање бити поприлично турбулентно Предраг Милојевић је схватио у другом разреду гимназије када је почео Први светски рат. Рат који је тешко поднео јер га је ранио аустријски шрапнел са супротне обале, када се као дете, упркос забранама, играо. Школе су опет биле затворене и то пуне четири године.
Изгубљено време у рату и под окупацијом надокнадио је полагањем испита на тромесечним курсевима. За годину дана успео је да положи три разреда. Ни матуру није полагао, јер је као одличан ђак био ослобођен усменог испита.
Филозоф који је постао новинар
По завршетку гимназије почео је да студира философију, код чувеног професора Бране Петронијевића који га је још као студента узео за хонорарног асистента.
Међутим, доказ да живот пише најчудније романе показало се и на случају Предрага Милојевића – судбина га је одвела на другу страну, постао је репортер „Политике“ са деветнаест година.
А како је до тога дошло, ни сам није могао да објасни.
Брак, породична трагедија и завештање
Радећи у Немачкој као дописник, упознао је и своју жену, ћерку богатог берлинског архитекте – Имгард Вири Краузе. У једном несрећном случају, остао је без сина Дејана. После женине смрти, Предрагу је остало на располагању огромно богатство, које је процењено на више милиона немачких марака.
Тај новац није потрошио, већ оставио у наслеђе будућим талентованим новинарима.
Мудре мисли о моћи и заблудама
„У историји је много шта испало обрнуто од онога што се очекивало. Људи на врховима, рекло би се, поштеђени су заблуда, јер имају најбољи увид у стварност. Али и они праве грешке – штавише, када су на највишим положајима – највеће.“ – говорио је Миливојевић.
Сведочења о историјским личностима и догађајима
Николу Пашића је видео као некога ко није умео благовремено да се одрекне власти, што га је из власти отерало.
„Вођа Радикалне странке умро је у децембру 1926. године. Чинило му се да хоће да га одгурну са власти исти они којима је помогао да до власти дођу. Али је изгледа досадио краљу Александру, који никада није марио много за њега. Говорило се да му тепих испод ногу, извлаче управо министри по наговору краља.“
О пучу који се догодио 27. марта Милојевић је као директни сведок говорио да некада догађаји могу да заведу и оне који их праве, што су мартовска збивања и доказала код нас. А причу о 27. марту почиње овако:
„Када је после потписивања Тројног пакта, кнез Павле сео у воз и отишао у Словенију на одмор у замак “Брдо“, сматрао је да је пребродио кризу која је потресала земљу тих дана због пакта. Лакнуло му је. Али тек што је воз стигао саопштено му је да је његова влада оборена и он с њом, и да под пратњом мора да се врати у Београд. Ссмркнуло му се.“
Драма Драгише Цветковића и наивност Душана Симовића
Интересантно је и запажање о очигледној улози статисте председника владе Драгише Цветковића у драми која се одигравала на београдским улицама 27. марта:
„Драгиша Цветковић, тадашњи председник владе, захтевао је да се најодлучније демантују гласови о “некаквом пучу“ само три сата пре пуча. Кад га је у зору 27. марта пробудила лупа на вратима, он је мислио да су то његови агенти дошли да му саопште да је пуч осујећен а нашао се у рукама пучиста.
Председник пучистичке владе, Душан Симовић, заказао је венчање своје ћерке за 6. април 1941, само да није било бомби. После одбацивања Тројног пакта готово сви су очекивали да ће то да се деси, сем, изгледа њега који је то удеcио.“
Оштра критика британске политике и Черчила
О Енглезима и Черчилу наш славни новинар није имао најбоље мишљење:
„Ништа се данас тако често не употребљава и тако лако злоупотребљава као народ. И нас Србе, фанатично клицање – “Боље р а т него пакт“ – парола коју је подметнуо Винстон Черчил, коштала нас је више од милион глава.“
Интервју са Хитлером и његово прво упозорење
Оно што је посебно интересантно јесте да је Предраг Милојевић био последњи живи новинар који је урадио интервју са Адолфом Хитлером.
На једном скупу који је био одржан деведестих година у Берлину на постављено питање новинара какав је утисак на њега оставио Адолф Хитлер, Предраг Милојевић тада 95-годишњак је започео:
„Хитлер је био љубазан и оставио је на мене пријатан утисак…“
Уследили су бурни протести: како то говори о човеку који је изазвао светски р а т и нестајање милиона људи. Милојевић је прибрано одговорио:
„Господо, питали сте ме за први утисак, а ја сам интервју са вођом мале и потцењене странке завршио упозорењем да је реч о човеку опасних намера. Шест година касније најурен сам из Немачке под претњом с м р т и.“ – тад је уследио буран аплауз.
Пророчка анализа немачког друштва
О том времену Милојевић је писао – Немци су одушевљено ишли за Хитлером у уверењу да ће их он привести господарењу светом, а он их је одвео у пропаст. Како је то Милојевић увидео, битка за демократију у Немачкој изгубљена је управо од стране оних који нису чинили крем интелигенције.
Немачка интелигенција се није супротставила најезди фашизма, док је радништво једно време одолијевало. Ипак, обртање вредности доноси вредна пропаганда. Хитлер се хвалио једном енглеском новинару да за свој успех може да захвали управо оним интелектуалцима који су га сматрали будалом.
Предраг Милојевић током Другог светског рата
Други светски рат, Милојевић је провео у Београду. Једном приликом, свој интервју са фирером који је фотографисан, успео је да искористи да спасе свог брата из логора на Бањици, који је допао у гестаповске руке.
Интервјуи са нацистичким злочинцима након рата
После завршетка рата, када су започети процеси суђења свим нацистичким злочинцима, Милојевић је добио прилику од „Политике“ да интервјуише неколико највећих злочинаца.
Филозофска анализа зла
Том приликом изанализирао је њихове поступке, на себи својствен начин:„По Гетеу у човјеку су две душе: једна га прави свечовјеком, а друга нечовјеком, у једној је Фауст, а у другој Мефисто. Али, када је човјек једно, а када друго? То човјек никад не зна. И где је граница између једног и другог? То се још мање зна. А историја има примјера када је човјек и једно и друго.“
„Изглед и поступци оптужених у Франкфурту, на оптуженичким клупама, нашла су се двадесет двојица руководилаца концентрационих логора у Аушвицу, који су се у том положају повремено смењивали. То су били тада већ постарији људи.“
Већина је носила наочаре са дебелим црним оквирима, сви су били обучени у цивилна празнична одела са белом тврдом крагном и свиленом краватом. Општи утисак је био да изгледају и више него цивилизовани и интелигентни људи.
Осим што су били оптужени за недела као руководиоци логора, сваком понаособ је изречена и појединачна оптужница за дела која су лично начинили. Један је ногама газио затворенике док не издахну, други је бацао бомбу са гасом у бункер пун затвореника, трећи им убризгавао фенол у срца, пети је смрскавао о зид јеврејску новорођенчад.
Двојака природа људског бића
Свој утисак о суђењу Милојевић је забележио следећим мишљењем:
„А ти нељуди живели су после рата у Њемачкој, док нису пронађени као обични пристојни грађани. Шта је онда код тих људи привид, а шта њихова права природа.
Ђаволи Аушвица претворили су се у анђеле само што не лепршају белим крилима, али баш зато делују демонски.“
Време лудила и обрнута мерила
„Ниче је говорио да не само човјек, већ и време може да полуди, и да доведе до ‘обртања вредности’. У Хитлерово доба, најлуђе је примано за нормално и то доба се другачије привиђа онима који сада о томе читају.“
Последње године и признања
Предраг Милојевић добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије, награде Београда („Октобарска“), „Политике“, Ордена Светог Саве, Ордена Југословенске круне.
Преминуо је 12. септембра 1999. после још једног преживљеног бомбардовања Београда, а свој милионски фонд је оставио на управу колегама из „Политике“.
