Еджевид Хукић је човек који је својом душом и телом повезао прошлост и садашњост, град и село, напустивши гужву Новог Пазара да би уронио у магију своје дедовине – сурове, али бајковите лепоте Пештерског поља. Вратио се тамо где ваздух има посебну арому, где је тишина дубока и спокојна, а природа као да живи у неком другачијем времену, у ритму који је давно заборављен у градским улицама и зградама.
Село Карајукића Бунари, смештено у једном од најхладнијих, али и најчистијих предела Србије, постало је његов нови дом, место где је одлучио да уздигне свој сан. Иако је то место познато по оштрим зимама и ниским температурама, природа овде нуди нешто што ниједан град не може пружити: дубоку везу са земљом и прецима, мир који не замире и лепоту коју само они који је истински осете знају да цене.
„Одувек ме је привлачила ова специјална, непоновљива природа“, прича Еджевид са искреном посвећеношћу. Није желео да његова дедовина зарасте у коров, да остане само успомена на претке. Уместо тога, претворио је своје наслеђе у место које зрачи традицијом и чистотом, изградио је етно-село у којем се сваки камен и дрво осећају као део породичне историје. Тако је настао рај у срцу Пештера, мали кутак који је позив свима који трагају за спокојем, за свежим ваздухом, за дахом прошлости.
Гости који дођу у Карајукића Бунаре откривају више од чистог ваздуха и нетакнуте природе. Овде је све створено са љубављу, уложен је сваки атом снаге и воље породице Хукић, која се труди да посетиоце угости онако како су некад њихови стари примали госте – отвореног срца, са топлом храном и срдачним осмехом. Укус чувених сјеничких пита, сирева, кајмака и судџука враћа све у нека давна, једноставнија времена, подсећајући на живот какав је некада био – живот у хармонији са природом, далеко од журбе и притисака модерног света.
Идеја да ово мало село може постати туристичка дестинација можда је изгледала као сан, али данас је реалност. Гости долазе не само из Србије већ и из других крајева света, привучени причама о лепоти овог предела, о мирисима и укусима који немају где другде да се доживе. Овде су, као што каже и чувени пештерски ренџер Сабахудин Абдагић, људи почели да схватају колико је богатство у једноставности природе. Страни туристи, посебно они из Италије, налазе овде рај за себе – пешачење, планинарење, обилазак језера и посматрање ретких птица, све су то доживљаји који се дуго памте, утисци који се поново и поново враћају у мисли.
Хукићи, са својим етно-селом, не планирају да се зауставе. Они већ разматрају проширење смештајних капацитета, јер све више људи жели да се урони у овај мир. Посетиоци који једном дођу, често се враћају, привучени нечим више од обичне лепоте. Овде се, кажу, другачије дише. Ваздух, који је на Пештеру оштар и свеж, као да чисти не само плућа већ и душу, доносећи са собом осећај слободе и смирености. И сваки пут када се појаве нови гости, Еджевидов осмех открива да му је срце на правом месту, да је пронашао оно што многи траже целог живота – мир и повратак коренима.
Одлука да се врати на дедовину није само његова лична прича, већ инспирација за све који осећају дубоку везу са својим завичајем. Еджевид је показао да се љубав према земљи и пореклу може преточити у нешто трајно, у нешто што остаје као наслеђе за будуће генерације. Када бирате да следите своје корене, да цените оно што је ваша породична историја, тада настаје истински рај. И управо то, рај који је створио на Пештеру, представља путоказ за све нас – да, ма где се налазили, увек можемо да нађемо пут кући, у загрљај природе и традиције.
