Edževid Hukić je čovek koji je svojom dušom i telom povezao prošlost i sadašnjost, grad i selo, napustivši gužvu Novog Pazara da bi uronio u magiju svoje dedovine – surove, ali bajkovite lepote Pešterskog polja. Vratio se tamo gde vazduh ima posebnu aromu, gde je tišina duboka i spokojna, a priroda kao da živi u nekom drugačijem vremenu, u ritmu koji je davno zaboravljen u gradskim ulicama i zgradama.
Selo Karajukića Bunari, smešteno u jednom od najhladnijih, ali i najčistijih predela Srbije, postalo je njegov novi dom, mesto gde je odlučio da uzdigne svoj san. Iako je to mesto poznato po oštrim zimama i niskim temperaturama, priroda ovde nudi nešto što nijedan grad ne može pružiti: duboku vezu sa zemljom i precima, mir koji ne zamire i lepotu koju samo oni koji je istinski osete znaju da cene.
„Oduvek me je privlačila ova specijalna, neponovljiva priroda“, priča Edževid sa iskrenom posvećenošću. Nije želeo da njegova dedovina zaraste u korov, da ostane samo uspomena na pretke. Umesto toga, pretvorio je svoje nasleđe u mesto koje zrači tradicijom i čistotom, izgradio je etno-selo u kojem se svaki kamen i drvo osećaju kao deo porodične istorije. Tako je nastao raj u srcu Peštera, mali kutak koji je poziv svima koji tragaju za spokojem, za svežim vazduhom, za dahom prošlosti.
Gosti koji dođu u Karajukića Bunare otkrivaju više od čistog vazduha i netaknute prirode. Ovde je sve stvoreno sa ljubavlju, uložen je svaki atom snage i volje porodice Hukić, koja se trudi da posetioce ugosti onako kako su nekad njihovi stari primali goste – otvorenog srca, sa toplom hranom i srdačnim osmehom. Ukus čuvenih sjeničkih pita, sireva, kajmaka i suddžuka vraća sve u neka davna, jednostavnija vremena, podsećajući na život kakav je nekada bio – život u harmoniji sa prirodom, daleko od žurbe i pritisaka modernog sveta.
Ideja da ovo malo selo može postati turistička destinacija možda je izgledala kao san, ali danas je realnost. Gosti dolaze ne samo iz Srbije već i iz drugih krajeva sveta, privučeni pričama o lepoti ovog predela, o mirisima i ukusima koji nemaju gde drugde da se dožive. Ovde su, kao što kaže i čuveni pešterski rendžer Sabahudin Abdagić, ljudi počeli da shvataju koliko je bogatstvo u jednostavnosti prirode. Strani turisti, posebno oni iz Italije, nalaze ovde raj za sebe – pešačenje, planinarenje, obilazak jezera i posmatranje retkih ptica, sve su to doživljaji koji se dugo pamte, utisci koji se ponovo i ponovo vraćaju u misli.
Hukići, sa svojim etno-selom, ne planiraju da se zaustave. Oni već razmatraju proširenje smeštajnih kapaciteta, jer sve više ljudi želi da se uroni u ovaj mir. Posetioci koji jednom dođu, često se vraćaju, privučeni nečim više od obične lepote. Ovde se, kažu, drugačije diše. Vazduh, koji je na Pešteru oštar i svež, kao da čisti ne samo pluća već i dušu, donoseći sa sobom osećaj slobode i smirenosti. I svaki put kada se pojave novi gosti, Edževidov osmeh otkriva da mu je srce na pravom mestu, da je pronašao ono što mnogi traže celog života – mir i povratak korenima.
Odluka da se vrati na dedovinu nije samo njegova lična priča, već inspiracija za sve koji osećaju duboku vezu sa svojim zavičajem. Edževid je pokazao da se ljubav prema zemlji i poreklu može pretočiti u nešto trajno, u nešto što ostaje kao nasleđe za buduće generacije. Kada birate da sledite svoje korene, da cenite ono što je vaša porodična istorija, tada nastaje istinski raj. I upravo to, raj koji je stvorio na Pešteru, predstavlja putokaz za sve nas – da, ma gde se nalazili, uvek možemo da nađemo put kući, u zagrljaj prirode i tradicije.
