Битка за Паштрик, вођена од 26. маја до 14. јуна 1999. године, остала је упамћена као најтежа борба (уз ону на Кошарама) у одбрани Косова и Метохије током НАТО агресије.
У тим судбоносним данима, потпуковник Војске Југославије Бошко Лемић, командант артиљеријско-ракетних јединица противваздушне одбране 549. моторизоване бригаде „Душан Силни“, показао је изузетну храброст и оданост отаџбини, постајући један од симбола отпора и војничке части.
Живот и војни пут
Бошко Лемић рођен је 1. фебруара 1952. године у селу Бјела, општина Дарувар, у западној Славонији. Завршио је Војну академију Копнене војске, смер артиљеријско-ракетних јединица ПВО. Пре Косова, учествовао је у борбама у Републици Српској Крајини, стичући богато ратно искуство и поштовање међу колегама и подређенима.
Током рата 1999. године, био је начелник артиљеријско-ракетних јединица 549. моторизоване бригаде, која је бранила правац Призрен–Паштрик, једно од најтежих ратишта тог времена.
Пакао на Паштрику
Последњег дана маја 1999. године, у одбрани државне границе од агресорских напада из Републике Албаније, Бошко Лемић је одбио да напусти свој истурени командни положај у Шех Махали код карауле Горожуп, иако је био под непрекидним нападима стратешких бомбардера Б-52 и Б-1. Према сведочењу сабораца, тада је изговорио реченицу која је остала упамћена:
„Немам ја где да се повлачим, ово је Србија!“
НАТО авијација је у том периоду изручила око 200 најразорнијих бомби на положаје српских јединица, претварајући делове планине Паштрик у „месечево тло“. Поред терористичке ОВК и регуларне Војске Албаније, српске снаге су се бориле и против америчке стратешке авијације, која је из стратосфере тукла њихове положаје.
Битка је била толико жестока да је генерал Небојша Павковић, тадашњи командант Треће армије, записао да је Паштрик био „пакао“, а да су српски војници и официри „нови Обилићи и хероји“.
Последњи сати и херојска смрт
У вечерњим сатима 31. маја 1999. године, током једног од најжешћих напада, авиони Б-52 су бомбардовали подручје Плање и Шех Махале. Кућа у којој се налазило истурено командно место бригаде била је погођена. Сви, осим Лемића, склонили су се у подрум, али је он напустио склониште како би командовао јединицама ПВО, јер у подруму није имао везу са својим људима.
У том тренутку, око петнаестак авиона непрекидно је бомбардовало и ракетирало српске положаје. Од дејства бомби, подрум је урушен, а многи су остали заробљени борећи се за голи живот. Контакт са Лемићем се тада губи, а његово тело пронађено је касније, са телима још седам сабораца, недалеко од командног места.
Новинар Милован Дрецун, који је тих дана боравио на Паштрику, посведочио је:
„Он је херој и погинуо је пркосећи НАТО авијацији. Знао је да на отвореном простору не може да преживи бомбардовање, али је остао и по цену живота наставио да командује јединицама.“
Сећање на хероја
Поред потпуковника Лемића, тога дана погинуло је још десетак војника из 549. моторизоване бригаде. Њихова имена и фотографије, заједно са Лемићевом, данас се налазе у Руској спомен-цркви Свете Тројице у селу Адровац, на месту где је погинуо руски пуковник гроф Николај Рајевски.
То је једно од ретких обележја посвећених Бошку Лемићу, иако је, како с правом истиче аутор са сајта zlocininadsrbima.com, „заслужио и споменик и улицу“.
Његова смрт дубоко је потресла саборце и старешине. Пуковник Божидар Делић, командант бригаде, пренео је генералу Лази Лазићу трагичну вест дрхтавим гласом: „Знам сигурно да ми је погинуо начелник ПВО, потпуковник Лемић“, након чега је прекинуо везу. На командном месту Приштинског корпуса завладала је тишина и неверица.
Оставио је незбрисив траг у историји српске војске и народа
Потпуковник Бошко Лемић оставио је неизбрисив траг у историји српске војске и народа. Његова жртва и храброст подсећају нас на цену слободе и важност сећања на оне који су дали највише за отаџбину. Лемићев пример остаје као трајни узор генерацијама које долазе – да се не заборави и да се не понови.
