Његово величанство „Радован Трећи“, Руменка, Георгина, Катица, Станислав, Јеленче, Конобар и на све спремни Вилотићи, пре пола века на великој сцени тада најпопуларнијег позоришта Југославије, Атељеу 212, испричали су болну комедију о човеку из завичаја, о неприлагођености и самоиздаји.
Љубомир Муци Драшкић режирао је комад који је смишљеним импровизацијама изменио и са сат и четрдесет продужио на три сата маестрални Зоран Радмиловић.
„Нико слутио није да ће се сећање на Радована Трећег одржати ево пола века. Многи говоре реченицама из Радована и тако се споразумевају. Једна улога, једна представа те обележи. И дан данас за мном често изговоре то дивно име улоге коју сам играо, Јеленче Вилотић… Одувек сам био вечита жртва јер је околина у мени гледала само оно анимално, животињско. Читаву своју младост провео сам у библиотеци“, каже Цаци Михаиловић.
Евоциране су успоменена на Зорана Радмиловића, на све глумце, учеснике и сараднике.
„Сви ти велики глумци, они су јако педантни и одани свом послу, а тако помажу и нама. Рецимо ја се сећам, он дође задњи и узме неки метар који је поломљен, нема шездесет сантиметара. Он то млатара и каже: `Ало Станиславе, кукаш да ти је мала плата, а шта је са овим овде?`“, прича реквизитер Станислав Ђурђевић.
„Ја сам велики љубитељ позоришта која је одрасла у Атељеу 212, љубитељ Радована Трећег, Зорана Радмиловића, двадесет пет пута сам гледала представу. Скупљала шољице које Зоран поломи у току представе“, рекла је разводница Ирена Ђелић.
Улица у којој је живео у Зајечару добила је његово име, кућа – таблу, град – споменик, позориште чији је он добри дух, се његовим именом зове. Зоранов брк, Статуета, Глумачка бравура, су престижне глумачке награде.
„Радован Трећи је био само једном у Зајечару. Зоран који је своју инспирацију црпио из Зајечара, многе ствари ако познајете Зајечар и људе видећете од кога је он то узимао, препакивао. Имао је стварно трему да наступи пред својим Зајечарцима“, изјавио је Владимир Ђуричић, директор Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“.
Антологијска представа Радован Трећи играна је триста пута током дванаест година, увек пред препуном салом Атељеа.
Несуђени правник и архитекта
Зоран Радмиловић рођен је у Зајечару 1933. године.
Да би испунио очеву жељу уписао је Правни факултет у Београду, али га је студио само две године. Потом је студирао на Архитектонском и Филолошком факултету у Београду, а тек онда Академију за позориште, филм и телевизију где је дипломирао 1963. по повратку из војске.
Каријеру је почео у Београдском драмском позоришту, где је углавном добијао споредне улоге.
Прву главну улогу добија захваљујући Љуби Тадићу који ју је одбио. Заиграо је на сцени Атељеа 212 као Краљ Иби.
Био је мајстор импровизације, одушевљавао је позоришну публику.
На филму је дебитовао 1962. у остварењу Јована Живановића Чудна девојка, а у каријери је имао више од 200 улога на филму.
Ипак остао је препознатљив по улози Радована у представи Радован Трећи. Последњу представу играо је у боловима, 9. јуна 1985. али због његове велике жеље, представа је одржана до краја. Само три дана после тога пребачен је у болницу, из које се није вратио.
Радмиловић је остао упамћен као један од наших најбољих и највољенијих глумаца.
